Rusija (3): Retro žurke i tvist

To jest, nisu puštali samo new-wave ili eurodisco, već, na primer, heavy-metal-rock koji se upravo pojavio.

Jednom prilikom otišao sam na takvu žurku. Eh, šteta što tih godina nisam imao video-kameru… danas bih mogao da zaradim velike pare.

Umesto farbanih šiški – crne grive. Umesto rumunskih patika – vojničke cipele. Umesto „Plavog Dunava“, veče je otvarao „Road To Hell“ AC/DC. Ako niste u toku – tamo najpre dvanaest puta udara zvono, a onda sledi zvuk koji deluje kao da je solista povratio a zatim od stida izvršio samoubistvo. Istovremeno s poslednjim udarcem zvona, čitava banda čupavaca je padala u trans. Kakvi pokreti treba da prate urlanje AC/DS svako je odlučivao sam za sebe, tako da… dođavola, ipak je šteta što nisam imao kameru.

Metal-party mi se nije dopao. U dane kada su oni održavani odlazio sam na druga mesta. Kada sam saznao da će pored metalskih u „Beču“ biti organizovana i retro-žurka, još sam se više iznervirao, ali sam iz radoznalosti otišao i na nju.

Karta za tematsku žurku koštala je tri puta više nego za obične igranke. Platio sam, popeo se na sprat… i prestao da žalim za preplaćene dve rublje. Prvi put u životu saznao sam da dobra muzika nije samo Depeche Mode… da je igrati tvist – kao da ljubiš devojke… još teže… ali i zanimljivije… da je Elvis Prisli kralj… jedini pravi kralj…

Od tada sam odlazio na retro-party, a na sve ostale – ne. Ako je u mojoj teenage-mladosti postojala prva dečačka ljubav, onda je to bila ljubav prema kreštavoj muzici pedesetih.

Već posle dva meseca bio sam sasvim u redu. Imao sam kravatu, na kojoj je s naličja pisalo „Fabrika Volodarskog 1956. godina“. Imao sam pantalone, kao Šurik u „Kavkaskoj zarobljenici“ – kratke upravo toliko da se iznad čarape vidi noga. Imao sam košulju sa ogromnom kragnom, i najvažnije, imao sam šimi cipele… prave šimike… koje su čudom preživele od pravih pravcatih retro-vremena, cipele s pertlama provučenim kroz tri rupice… takve cipele sanjao je svaki tvister u gradu, ali imao sam ih samo ja… njihov je vrh bio oštriji od Amorove strele… odlične cipele.

Dve večeri uzastopce sam sopstvenim rukama pravio potpeticu za svoje čudo-cipele. Zatim sam ugurao noge u njih. Svakim prstom noge sam iznutra ljubio svoje cipele. Dva puta su tvisteri iz neprijateljskih klanova, organizovani u grupe, pokušavali da mi skinu cipele. Pre bih pristao da mi amputiraju noge! Kada sam obuven u te cipele izlazio da igram tvist, ostali šminkeri bili su oduvani s podijuma… nije mi bilo ravnog na svetu.

U tim cipelama bio sam neodoljiv. Jedini problem bio je u tome što u njima nije imalo gde da se ode.

Retro-žurke organizovane su u „Beču“ svega nekoliko puta. Onda su nerentabilne priredbe prekinuli. Kupiti ploču Stray Cats i igrati tvist kod kuće… pre no što to postane moguće, trebalo je sačekati još čitavu deceniju.

Šta je preostalo? Ostalo je da se ide na koncerte.

Iz knjige „mASIAfucker, prevod Natalija Nenezić, izdavač: Arhipelag