SAD: Gostoprimstvo i darežljivost (1) 1Foto: Wikipedia.org

Naravno, Amerika je fascinirala nas Evropljane, i to veoma snažno. To je bila budućnost, tako se moralo živeti, s tim američkim smelim i zavidnim flairom. Još početkom devetnaestog veka mladi francuski aristokrat Aleksis de Tokvil napisao je vizionarski putopis o tada potpuno novoj Americi.

S prijateljem Gistavom de Bomonom proputovao je Ameriku od maja 1831. do februara 1832. godine, zvanično, radi proučavanja američkog zatvorskog sistema, a u stvari, pre svega, da bi stekao utisak o tom potpuno novom svetu i toj čudesnoj demokratiji u kojoj su svi jednaki.

Njegovo veliko delo O demokratiji u Americi smatra se klasičnim, ali zlatan izvor obaveštenja su pre svega pojedinačna pisma, beleške i dnevničke opaske koje su usput napisali.

Dva mlada čoveka bili su oštri i dosetljivi posmatrači koji su mnogo toga čuli i videli upravo zato što su bili „autsajderi“, što nisu pripadali tom društvu. Kao što je Tokvil pisao: „Stranac često čuje kraj ognjišta svog domaćina značajne stvari koje ovaj skriva od svojih prijatelja.“

Tokvil i Bomon imali su dostojne evropske naslednike, kao što su britanski ambasador Džejms Brajs, koji je tačno sledio Tokvila i 1888. objavio svoje klasično delo The American Commonwealth, Šveđanin Gunar Mirdal sa svojom legendarnom studijom o rasnim odnosima An American Dilemma (1944), i Britanac Džonatan Rejban s delom Bad Land (1996), predivnom mini istorijom o seljačkoj porodici u nekoj tački beskrajne zabiti. No bilo je još desetak drugih.

Naravno, pored svih Amerikanaca, jer ni u jednoj zemlji se nije toliko razmišljalo i pisalo o svom identitetu i ulozi u svetu kao u Americi. Šta bih ja tu mogao da dodam?

S druge strane, da budem iskren, Amerika je već desetinama godina moja tajna ljubav. Kao većina Evropljana, imao sam složen odnos s našim daljim rođacima s druge strane okeana i s našim moćnim i tako bogatim Ujka Bajom.

Ta zemlja je bila neiscrpni izvor priča i ideja i sve je uvek bilo drukčije nego što je čovek zamišljao.

Proputovao sam je osamdesetih i devedesetih godina vozom od istoka do zapada i natrag, izveštavao sam o izborima i borbi protiv droge, vodio beskrajno mnogo razgovora i intervjua, sprijateljio se s mirovnim aktivistima, nastavnicima i političarima, išao na rodeo i kongres PEN-a i na kraju uvek završavao za kuhinjskim stolom svoje druge, američke, majke, jer neki Amerikanci lako postaju porodica. Idit. Tako se zvala, Idit Laub. Kuhinja Idit i njenog muža Lua prva je američka kuhinja koju sam video, u njihovoj kući prvi put sam doživeo američko gostoprimstvo i darežljivost. Bio sam potpuno zaprepašćen kad smo se sreli jednog svežeg avgustovskog jutra 1979. godine.

Iz knjige „U Americi: Putovanje sa Džonom Stajnbekom“, s holandskog prevela Ivana Šćepanović, izdavač: Heliks

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.