Srbija: Gaudi od Atenice

– Kakav?

– Sklešit, onako, sav kao isklesan, s merom, odmeren, udoban, ima prostora, vazduha, podobit baš tebi koji ga voziš.

Miroslav Miro Jevtović (kaže, „v“ kao Jevtušenko) beogradski je sociolog u penziji, starinom iz Atenice kod Čačka, podno Jelice planine. Seoskim, zemljanim putem vozim ga ka očevini. Juli mesec, „upekla zvezda“, bije sa nebesa, za milost ne zna. Samo „Suzuki“ narušava tišinu, tihu kao iz vremena prapočetka. Odjednom u okeanu cera, graba, topola i bagrema, pojavljuje se ona, koju sam prvo video na fotografijama, a sada prvi put svojim očima.

Kula.

– Četr’es godina je zidam. Sam. Devedeset pet posto sam je sam podigao. Čak i neke od onih najvećih blokova. Uz pomoć ovog bagrema. Ko Leonardo i Mikelanđelo, koturača i konopac i gotovo.

– Ja bih pre rek’o da si ko onaj francuski poštar Ševal, što je sam, za života, napravio, kao neku palatu… mada, ovo tvoje ima nešto i od Gaudija, možda najviše u toj nepredvidljivosti!

A kula na, valjda, četiri nivoa, osim što stoji uspravno i što se na vrhu nalazi vidikovac, u svemu ostalom je nepredvidljiva. Razmeštaj prozora, vrata, konzola za balkon i za spoljnje stepenice, potpuno je neočekivan, uzbudljiv, skulptorski i slikarski istovremeno. Na baš ta mesta postavljao ih je Mirov osećaj za lepo, možda baš kako je i Huan Miro pravio svoje slikarije. I, sasvim izvesno, sa istom graditeljskom strašću kako je zidao veliki, neprevaziđeni Antonio Gaudi. Svaki od mnogobrojnih kamenova, blokova i opeke, prošao je kroz Mirove ruke. On ih je slagao u čarobnom slogu, majstorski kombinujući i igrajući se njihovim oblicima, bojom, teksturom i veličinom, namerno praveći izrazito jake i široke spojnice. Igra kamenih perli nastavila se i u parteru, u stazama koje vode do još jednog graditeljskog bisera, samo na prvi pogled, običnog kućerka. Skromnih dimenzija, ona zaista služi za obične stvari kućevnog života. Ali Mirov graditeljski genije nije ni tu mirovao. Prizvao je mesopotamske zigurate i na njih postavio svoj obični kućerak sa tremom. Ama, ni to mu nije bilo dosta. Zagnjurio je još dalje u Aziju. Nekom vrstom kaskadiranog japanskog vrta, sa tucanikom između granitnih blokova, nastavljajući svoj graditeljski neizdrž, polako je završavao taj potez započet kulom. Tu je onda okolno bujno rastinje preuzelo neimarsku ulogu od Mira. Neimarstvo je prešlo u prirodu. Spontano, neosetno, skladno. Ostvaren je davnašnji arhitektonski san o duhu mesta, genius loci je uspostavljen.

– Uhhh, Miro, čoveče! Znaš li da si ti ostvario moj arhitektonski, graditeljski san, o čovekomernoj, arhitekturi sa dušom. Davno pre nego što sam video tvoje zidanije, ja sam upravo ovako akvarelisao svoje zidove, smatrajući ih slikarskim, naravno lepim, ali ipak ludorijama. A ti si tu ludoriju, napravio, čoveče!

Smeška se Miro, smeška mu se i brk, oči sijaju zadovoljno, ali i moravski, čačanski, čaršijski.

– Znao sam ja da će to sve tako da bude, jer ti si Duki… koji vozi „Suzuki“!, razleže se Mirov smeh prostranstvima, tamo prema Trnavi, uvis sve do Gradine na Jelici.