„Šta će drugi ljudi da kažu?“ je rečenica sa kojom senajčešće prvi put susretnemo tokom odrastanja tako što je čujemo od drugih ljudi, u obliku reakcije na naše iskazane želje, potrebe i namere, ili manifestovano ponašanje. Tokom vremena, ukoliko je bila sastavni deo našeg odrastanja, neki od nas su je usvojili kao filter kroz koji provlače svoje želje i potrebe i refleksno je upućuju sebi kad god nešto požele, naume ili urade.

Kakvo pitanje je „Šta će drugi ljudi da kažu“? Kako izgledaodgovor? Koje poruke dobijamo i šaljemo ovim pitanjem? U kojim situacijama postavljamo ovo pitanje?

Pod uticajem učenja i sticanja novih iskustava usvajamo nova saznanja i menjamo svoje stavove i mišljenja. Proces promene sa sobom donosi i nove izbore – nove „želim“ i „ne želim“. Tokom procesa promene, neki od nas postanu svesni direktiva „treba“ i „mora“ po kojima žive i krenu da ih preispituju i menjaju.

Geštalt terapija, moral i naši izbori

Prema Geštalt terapiji, ljudi su odlučujući faktor u određivanju vlastitog ponašanja. Mi imamo kapacitet da odgovorimo i da odaberemo odgovor na podražaje koje dobijamo iz okoline, kao i na naše unutrašnje podražaje.Prihvatanjem da imamo kapacitet da biramo svoje odgovore prihvatamo i da smo odgovorni za svoje izbore.

Važno je da se napravi jasna razlika između onoga što neko odabere i onoga što je dato, a ljudi su odgovorni za svoje moralne izbore i za ono što izaberu da urade, smatra klinički psiholog i geštalt terapeut Gari Jontef. To znači da smo mi odgovorni za naše izbore u odnosu na ono što je dobro, ispravno i pravedno. Geštalt terapija nam pomaže da otkrijemo šta je dobro, ispravno i pravedno prema našem izboru i vrednostima. Daleko od zastupanja da „sve može“, Geštalt terapija stavlja najozbiljniju obavezu pred svakog od nas: biranje i vrednovanje, zaključuje Jontef.

Proces, izbor i promena

Naše postojanje je proces. Rastemo, razvijamo se i menjamo. Menjaju se naše potrebe, želje, ukusi i ponašanje. Pod uticajem učenja i sticanja novih iskustava usvajamo nova saznanja i menjamo svoje stavove i mišljenja. Proces promene sa sobom donosi i nove izbore – nove „želim“ i „ne želim“. Tokom procesa promene, neki od nas postanu svesni direktiva „treba“ i „mora“ po kojima žive i krenu da ih preispituju i menjaju. Šta i da li „treba“ i „mora“.

„Šta će drugi ljudi da kažu?“ nije pitanje, iako liči na pitanje i izgovara se u formi pitanja. Ovo je komentar i primedba koja izražava lično mišljenje onoga koji je izgovara, zaodenuta u formu brige o mišljenju drugih ljudi.

Naš lični rast i razvoj utiče i na naše okruženje. Ljudi oko nas mogu različito da reaguju na naše promene, u zavisnosti od svojih potreba, svojih „želim“, „ne želim“, „treba“ i „mora“. U skladu s tim, sa nekim ljudima ćemo se još više zbližiti, a sa nekima udaljiti. Neke ljude ćemo „ponovo“ otkriti i međusobno se dublje povezati, a sa nekima ćemo prekinuti kontakt, na svoju ili njihovu inicijativu.

Dodatan nemir unose paralelne poruke – ona eksplicitna, izgovorena: „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i ona implicitna, neizgovorena: „Ne razumem te i ne podržavam“.  Nemir, jer reagujemo na implicitnu poruku koju neverbalno dobijamo i koja je dominantna i prava. A to je nerazumevanje nas i procesa koji se u nama odvija i odsustvo podrške.

Trenutak promene, kada izgovorimo ili uradimo nešto što za okolinu upadljivo odstupa od onoga što od nas očekuje i na šta je možda navikla, jedna je od najčešćih situacija kada nekomože da nas upita: „A šta će drugi ljudi da kažu?“.

Eksplicitne i implicitne poruke

„Šta će drugi ljudi da kažu?“nije pitanje, iako liči na pitanje i izgovara se u formi pitanja. Ovo je komentar i primedba koja izražava lično mišljenje onoga koji je izgovara, zaodenuta u formu brige o mišljenju drugih ljudi.A to lično mišljenje često jeneslaganje sa našim izborima i nerazumevanje naših želja, motiva i potreba. Neslaganje i nerazumevanje uglavnom idu zajedno sa odsustvom podrške, koja nam je često i najpotrebnija u trenucima promene.

Dodatan nemir unose paralelne poruke – ona eksplicitna, izgovorena: „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i ona implicitna, neizgovorena: „Ne razumem te i ne podržavam“. Nemir, jer reagujemo na implicitnu poruku koju neverbalno dobijamo i koja je dominantna i prava. A to je nerazumevanje nas i procesa koji se u nama odvija i odsustvo podrške. Ona eksplicitna je samo nefunkcionalni paravan za prikrivanje prave poruke, što potvrđuje i sama forma pitanja i pokušaj da na njega ozbiljno odgovorimo: „Drugi ljudi će da kažu… Šta?“

Da li i kako možemo da znamo šta će drugi ljudi da kažu? I koji su ti„drugi ljudi“, kolika je ta grupa, ko sve ulazi u njen sastav, po kom kriterijumu, i šta im je zajedničko? Kako će oni to da kažu – horski, kao u grčkoj drami, ili će svako nastupiti odvojeno,kao solista?

Prema teoriji promene u geštalt terapiji, promena nastaje onda kada mi postanemo ono što jesmo, a ne kada pokušavamo da budemo ono što nismo. U skladu s tim su i naši novi izbori i odluke, kao rezultat promene koja se u nama dogodila i koju smo osetili.

Drugi ljudi će da kažu ono što će da kažu,ako išta kažu i ako se uopšte i bave komentarisanjem naših izbora. Šta god da kažu, uglavnom će govoriti o sebi, svesni toga ili ne, i mi na to ne možemo da utičemo. To je njihovo i nema veze sa nama. Ono na šta možemo da utičemo su naše ponašanje i naši izbori. Možemo da izaberemo da ispravno čujemo „pitanje“ „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i da odreagujemo na pravu poruku. Da kažemo šta čujemo i kako se osećamo zbog toga. Tako ćemo skloniti paravan i stvoriti uslove da pričamo o onome što jeste i što se dešava sada i ovde, čime stvaramo uslove za otvorenu i zdravu komunikaciju. Naravno, ukoliko druga osoba to prihvati. Ili, možemo da budemo svesni prave poruke i baš zbog toga da nemamo potrebu da ulazimo u raspravu. Izbor je naš i zavisi od naših potreba.

Promena je životna činjenica i samim tim je i neizbežna. A u vezi sa tim šta će drugi ljudi da kažu, možda je osnovno da smo svesni da je najvažnije šta mi kažemo, jer se radi o nama i našoj odgovornosti za kvalitet vlastitog života.

Promena kao egzistencijalna činjenica

Još je grčki filozof Heraklit govorio da je u prirodi samo promena večna i neprestana i da „sve što se zbiva, zbiva se po nuždi“. Prema teoriji promene u geštalt terapiji (paradoksalna teorija promene kako je naziva Arnold Beiser, psihijatar i geštalt terapeut), promena nastaje onda kada mi postanemo ono što jesmo, a ne kada pokušavamo da budemo ono što nismo. U skladu s tim su i naši novi izbori i odluke, kao rezultat promene koja se u nama dogodila i koju smo osetili. Odatle i iznenađenje okoline, jer menjamo ponašanje na koje su navikli ljudi oko nas.I pitanje „Šta će drugi ljudi da kažu?“ je u osnovi reakcija na promenu, najčešće neželjenu ili samo nepoznatu, pa time možda i zastrašujuću za onoga koji ga postavlja. Promena je životna činjenica i samim tim je i neizbežna. A u vezi sa tim šta će drugi ljudi da kažu, možda je osnovno da smo svesni da je najvažnije šta mi kažemo, jer se radi o nama i našoj odgovornosti za kvalitet vlastitog života.

Kristina Pota Radulović
psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
www.gestalt.org.rs