Pili smo crveno domaće vino, gusto i strasno, u Pacentu, malom gradiću regije Abruco, nedaleko od Sulmone, grada u kome se dosta davno rodio Ovidije i dosta kasnije, čovek divnih očiju, muževnih brkova i širokog, ali nekako ozbiljnog osmeha, moj dragi prijatelj Alesandro Ranali, koji mi je dolivao to vino, ne pitajući i nazdravljajući…
Snegovi sa planinskih vrhova Majele, na obodu Apeninskog venca mamili su nas, sve vreme, tog kasnog popodneva.
Kad je sunce krenulo da zamiče za prve, najbliže vrhove, krenuli smo i mi. Prvo uzbrdo, ka snegovima, jer vino je tražilo da se umiri…
Tako sam, kad smo stali u prvoj velikoj, nestvarnoj belini, zahvatio rukama čisti sneg, od njega napravio grudvu i počeo da grizem. Kao jabuku.
Odjednom me tako, kad se zrak zalazećeg sunca probio zadnji put tog dana, obuzelo neko neobično osećanje kog odavno nisam tako osetio.
U nedostatku toplog, bliskog, ženskog dodira, grejalo mi je grudi i ono što je u njima, sećanje na moje drage i bliske ljude i nekako posebno, na moje detinjstvo.
Onda smo uskim, krivudavim putem, kroz piktoreskna sela sišli u Ovidijev grad.
Sulmona se smestila na obodu Apenina, negde na polovini puta između dve obale i dva mora… Po predanju, osnovali su je preživeli stanovnici Troje koji su uspeli da izbegnu pokolj pobesnelih ratnika Helade. Sama činjenica da su se povukli što dalje od morskih obala opravdana je strahom od mogućih daljih progona. Rim je podignut kasnije, kada je tog straha nestalo.
Ovidije, čiji spomenik krasi trg ispred najstarije gimnazije na svetu (u kojoj je moj prijatelj Alesandro predavao istoriju umetnosti), nije svoj život završio u ponosnom gradu, a umalo da mu se to i desi i to pre dana koji je za njega odredio onaj što meri svačije vreme na nebeskim terazijama.
Uhvaćen u preljubničkom grehu sa imperatorkom koja mu se dala iz dosade i nebrige svoga gospodara za njen lik i delo, pa su slobodoumna govorenja pesnika lako otvorila caričinu tuniku, ispod koje nije bilo ničega. Pre je čaršija, kao i svaka uostalom, prošaptala o događanjima upriličenim posle pesničkih večeri u gradu umetnosti, nego što su se o jadu dosetili oni koji su bili dužni da to urade, nesrećni zaštitari caričinih odaja… Bilo kako bilo, Ovidije je uhvaćen, dok je rulja očekivala da mu se pusti krv (na ovom ili onom mestu), imperator se pokazao mudrijim – stvar se završila proterivanjem narodnog pesnika u rumunsku Konstancu, gde je, kako istorija kaže. i otišao sa ovog sveta.
Imperatorku su svi zaboravili, a u Sulmoni nema imperatorovog spomenika, niti mu se imena iko od sadašnjih žitelja ovog lepog grada seća. Mada ga je, ruku na srce, i ako se duboko zamislimo, zaslužio, ako ni zbog čega drugog, a ono što je Ovidija, kojim se ne samo Sulmona ponosi, ostavio u životu.
Kao uostalom Banović Strahinja svoju Anđu, mnogo vekova kasnije. Ali to je, ipak, jedna sasvim drugačija priča.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
