Foto: Tihomir Popović

Nakon nje dolaze imena francuske ponositosti, poput heraldičkih znamenja na gotičkim zamkovima: Romont, Palezieux, Lausanne… Nevidljivu granicu Romandije, koju prvi put prelazim, osetio sam najpre po suncu. Po minutima, a zatim, za hladno doba godine, neverovatnim satima sunca koje prethodno, u Lucernu, nedeljama nisam video. Zima na germanskoj strani Alpa nije šala. Mrka je, natmurena kao bradati švajcarski ratnici na monumentalnim platnima Ferdinanda Hodlera. Polugodišnja trauma severnog čoveka. A rimska, romanska, sestra Genava ume da doživi i više sunčanih sati godišnje nego sam Beograd. Osunčana se spremila da me tog dana dočeka.

Nisam ni primetio da je voz konačno izašao iz pristupnih dolina Romandije i da vozi visokom obalom ženevskog jezera. Dižem pogled i ceo prozor iznenada ispunjava blještavi zvuk činela: zimsko sunce u bledom plavetnilu lemanskih voda. Dučićevo „najsunčanije jezero na svetu“, obale Bajronovog „Zarobljenika Šijona“ i Rusoove „Nove Eloize“. Na južnoj obali, francuski Alpi kriju vrhove u tišini oblaka. Sledećeg dana, u ženevskom Muzeju umetnosti i istorije zateći ću još jedno takvo jezero na pejzažima Aleksandra Perijea: voda filigranska kao neki renesansni ples a istovremeno primordijalna kao „Posvećenje proleća“ Igora Stravinskog, nastalo, delom, na njegovim obalama.

Ostavljam iza sebe brda i vinograde kantona Vo i, približavajući se Ženevi, vidim, najpre u neverici a zatim u dubokoj zahvalnosti, s druge strane jezera i samog monarha cele ove jezerske muzike, samodršca evropskih planina. Pristojala bi mu prastara carska titula: semper Augustus, vazda uzvišen. Svom imenu odan – potpuno beo – otmeno i oprezno povučen iza panorame francuskih brda, sa ledenom krunom i dve kao u svešteničkoj molitvi podignute ruke, Monblan mi se gestom monarške milosti, neočekivano, neumoljeno javlja u svetlu sunca romanske Švajcarske. Pod njim su Hanibal i Cezar prolazili s vojskama, carica Elizabeta austrijska izdahnula, kralj Petar dočekao poziv na srpski presto, ruski plemići odlazili na molitvu. Možda je trivijalno na to podsetiti, ali trivijalnost se gubi u senci vazda uzvišenog: od kraljeva i carica ostalo nam je građansko, istorijsko, književno sećanje, od Monblana ostao je i dalje – on sam.

U Ženevi me čeka ćutljivi hotel pored same železničke stanice, ovekovečen u jednom starom Eržeovom stripu čiji junaci i danas čuvaju stražu kraj ulaza. Svuda mirisi, pogledi, zvuci zemlje na čijoj smo granici i koja je u životnoj pripovesti Ženeve bila značajna koliko i helvetska konfederacija: Osećam parfem i zadah Francuske, tradicionalno nezainteresovane za ono što smatra nebitnim. Diskretna memla nehajne galske buržoazije. Posle nas možda ne potop, ali barem vlažni zidovi. U braseriji sa ornamentima u stilu secesije, papirnim stoljnjacima i jevtinim sosovima iz samoposluge raspoređenim u korpici na stolu, čitam, još jednom, Dučićevo pismo iz Ženeve. I kod njega: memljive ulice staroga grada. Podignem li pak glavu, susrećem samouverene, premeravajuće, procenjujuće, možda čak i izazivačke poglede: poglede inteligentne i u svoj intelekt ubeđene Francuske, zemlje prosvetiteljstva. Čujem zvuke francuskog izgovora stranaca – ili možda ne više stranaca – iz krajeva koje je nekada Francuska pokorila i nametnula im ili im podarila svoj ceremonijalni, galantni, dvorski jezik.

Povezani tekstovi