Tajanstvena Venecija 1Foto: Vikipedija

preveliko telo, ali i to ima svoje zašto, glava prelepog mladića, što Davida već odavna nije i konačnom i moje lično saznanje greške na onaj deo alabasterskog tela, koji u svom divljenju nije pokrio smokvinim listom, zaboravljajući da je David Jevrejin i da je trebalo da ga predstavi obrezanim, kad je već toliko navalio da se divi tom delu alabasterskog tela Davidovog.

Tomas Man je u svojim neisplakanim suzama, strogo kontrolisanoj germanskoj sleđenosti napisao „Smrt u Veneciji: gde je slavljen Fon Ašenbah sigao netom brodom „Esmeralda2 iz Pule, tada se zvala Pola, da bi u smiraj jednog samo Viskontiju moguće učinjengo remek-dela umirao u trošnoj ležaljici na Lidu, diveći se koketnoj silueti mladog Efeba “ Tadjua, prevod još jednog od retkih savršenih dragulja u prevođenju, koji je uradila velika Isidora Sekulić. I u delu, i na filmu, Tadju je oličenje poziva na grešne misli!

Sirota Katja Man, jevrejska dama par ekselans, i po poreklu i obrazovanju (ne zaboraviti vezu sa Sofijom grafinjom Tolstoj). Rođaka Katja, morala je da trpi ta umna i odana žena, histerike koji je pre svih ostalih, lagao sebe. Uslovno sirota Katja, jer nasuprot njoj imamo već i pomenutu, grafinju Sofiju, pomahnitalu paraonoičarku kojoj je opsesivan zadatak bio da po ceo bogovetni dan blamira Lava Tolstoja, koji je, da budem neskroman, izmislio veliku, među najvrednijim delima, literaturu od čije lepote, ako se ne umire, onda se premre i biva obuzet njome do svakog od nas, dosuđene smrtne ure.

Grafinja je volela da vrišti, optužujući Vladimira Čertkova da joj zavodi „ostarelog i onemoćalog muža“, mada se prisećala i nekih kadeta sa Kavkaza, kada je bogu dane krala, preturajući ispod i iznad njegove postelje tražeći „inkriminisane“ dokaze, ljubavna pisma i ostalo, čak i u čizmama gorostasnog Lava Tolstoja.

Specijalitet te bruke bilo je i svakodnevno, već rutinirano trčanje u furiozu, do malog jezerceta u Jasnoj Poljani ali nikako i nikad nije uspela da stigne tamo na vreme i da se konačno jednom udavi/ Katja Man je jedne bespomoćno duge zimske noći, sred mećave/ elementi tolstojevskih priča/, izbacio Katju Man iz voza, negde u nevidim cvokotave Švajcarske, i nastavio sa sanjari o mladim kelnericama, što je najvoleo.

Margerit Jursenar i njenu odanu Grejs Frik, kod kojih su bili ugošćeni dva majstora predobri Stevan Stanić i Branko Belić, zapisali su redove i rezime posete u dve genijalne misli: čovekovu nemoć da prepozna smisao svog dela i da razume vreme svog kratkog gostovanja u ovom nesrećnom svetu.

Kraj koji je bio i na samom početku. A mada Margerit Jursenar je sredila i samog Rišeljea koji je u sedamnaestom veku osnovao gorostasnu Francusku akademiju. Gospođa De Jursenar je prva dama u istoriji koja je postala njen član. I još jedan kuriozum: svi su do tada morali učtivo da zamole naslov za „letnji dan do podneva“ za razmatranje njihove molbe za prijem. Ovog puta, Akademija se obratila madam De Jursenar: „Poštovana damo, bila bi nam čast“.