F. Kanic - Takovski orden, crtež objavljen u knjizi F. Kanitz, Das Königreich Serbien, I, Leipzig 1904. godine
Drugi srpski ustanak, podignut u Takovu, na Cveti, sada već daleke 1815. godine, bez ikakve sumnje predstavlja jedan od najznačajnijih događaja naše novije istorije.
– U pitomoj dolini pomenutog sela, oivičenoj rečicama Ljeskovicom i Dičinom, ispod „stoletnog“ hrasta, seoskog zapisa, ili kako to ovdašnji vole da kažu grma, Miloš Obrenović je, zajedno sa svojim istomišljenicima, obnovio jedan, ispostaviće se kasnije, izuzetno složen, ali uspešan proces stvaranja samostalne države, započet još 1804., a okončan 1835. godine kazuje za Danas Aleksandar Marušić, viši kustos istoričar Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca.
I upravo taj događaj, odnosno vreme i mesto njegovog začetka, postaće polazna osnova u kreiranju nacionalnog identiteta, ali i dinastičkog kulta porodice Obrenović.
– Burni i neretko tragični događaji koji su se na ovim prostorima munjevito smenjivali, uticali su da se pomenuta stremljenja prekidaju, zabranjuju ili jednostavno ignorišu, podseća naš sagovornik.
Najstariji i po karakteru opštenarodni praznik, devetnaestovekovne Srbije, Cveti su kao dan sećanja na podizanje Takovskog ustanka počele da se organizovano obeležavaju počev od 1836. godine. Ustanovljene u vreme prve vladavine kneza Miloša, ukinute u doba Ustavobranitelja, Srpske Cveti su nakon povratka Obrenovića, od marta 1859. pa do Majskog prevrata 1903. godine svečano slavljene.
– U godini kada se navršavalo pola veka od podizanja Takovskog ustanka, Srbija je prema tada važećim pravnim aktima uživala status autonomne kneževine u okviru Turskog carstva sa apsolutno nezavisnom unutrašnjom samoupravom. Usled toga, Porta i posebno beogradski Turci, ali i pojedine evropske zemlje, nisu blagonaklono gledali na inicijativu srpskog kneza da se pomenuti jubilej tako zvanično obeleži, ističe istoričar Marušić.
Popis ratnika i potomaka
Samu ideju o proslavi Mihailu je predložila kneginja Julija, a njenu inicijativu zdušno je podržala Tomanija Obrenović. Njih dve, zajedno sa osobama od najvećeg kneževog poverenja, smatrali su da bi takva jedna manifestacija, dala zamajac u pripremama za dalje nacionalno oslobođenje, a istovremeno i učvrstila poziciju dinastije među stanovništvom tadašnje Srbije.
Kako su Cveti te godine padale veoma rano, (9. aprila po novom kalendaru) doneta je odluka da se svečanost organizuje 4. juna u Topčideru, na praznik Svete Trojice.
– Razlozi pomenutih promena bili su višestruki i ogledali su se pre svega u bojazni od loših vremenskih prilika, poput kiše ili snega, što bi svakako uticalo na broj ljudi koji bi prisustvovali svečanosti. Izbor Topčidera kao mesta proslave, imao je uporište u tezi da bi se u njemu najlakše slile mase sveta iz svih delova Srbije, ali i okolnih zemalja. Takođe, Topčider je bio dovoljno udaljen od potencijalnih udara turskih topova stacioniranih u Beogradskoj varoši, navodi razloge Marušić.
Pošto je jubilej prevazilazio uobičajene godišnje proslave Srpskih Cveti zvanično je ustanovljen Organizacioni odbor na čelu sa knezom Mihailom. Zadatak odbora bio je da osmisli, organizuje i sprovede u delo čitavu proslavu. Nažalost, usled nedostatka finansijskih sredstava program je nekoliko puta menjan, odnosno smanjivan i sveden na jednu, ipak skromniju formu.
U sklopu priprema, početkom marta svi načelnici okruga dobili su zadatak da popišu, tada još žive ustanike iz 1815. godine, ali i potomke preminulih junaka. Uprkos mnogim manjkavostima i nedostacima, do leta 1865. popisano je 365 živih i 1.125 preminulih ratnika, što svakako, po našem sagovorniku, nije odražavalo realno stanje, posebno među preminulima.
Uoči same proslave u „Srpskim novinama” i „Vidovdanu” je objavljen Proglas sa celokupnim programom obeležavanja jubileja i tačno preciziranom satnicom.
Dan uoči zvaničnog početka obeležavanja jubileja ulice prestonice bile su pune „razdraganog sveta”, a u samom Topčideru, okićenom srpskim trobojkama, zelenilom, cvećem i trijumfalnim kapijama, do kasno u noć je trajalo narodno veselje. Pucnji topovskih plotuna sledećeg jutra zvanično su označili početak svečanosti. Ispred crkve Svetog Petra i Pavla bila je postrojena vojska, a u samoj crkvi je uz prisustvo kneževskog para započeto blagodarenje. Njegovim završetkom, prisutnima se obratio biranim i patriotskim rečima beogradski mitropolit Mihailo Jovanović.
Trijumfalna kapija, kolo i defile
Nastavak svečanosti podrazumevao je i svetovni deo koji je organizovan na tribini, podignutoj, za ovu priliku, na topčiderskoj poljani. Nakon govora kneza Mihaila Obrenovića, u kojem se zahvalio preminulim i živim učesnicima ustanka, njih 27, koliko ih je prisustvovalo obeležavanju jubileja, odlikovano je od strane srpskog suverena Ordenom takovskog krsta, a porodice upokojenih ratnika Srebrnom medaljom.
Tom prilikom pročitana su imena 47 lica, koja su posthumno odlikovana znamenjem iskovanim u Beču, od kako se tada trvrdilo, Miloševog ustaničkog topa. Prvi odlikovani, veteran Matija Simić zvani Crveni, nekadašnji ministar pravde i član Državnog saveta, je nakon dobijanja odlikovanja isto uzvratio knezu Mihailu uz reči da je on kao sin vođe ustanka najdostojniji da prvi ponese pomenuto odličije.
U toku svečanosti pročitan je pozdravni telegram iz Takova, u kome je između ostalog pisalo da „i mi verni sinovi rudničkog okružija, sakupljeni pod ladom Takovačkog grma, sa najvećom odanošću čestitamo dan oslobođenja Srbije”. Zvaničan deo manifestacije završen je defleom vojkse, nakon čega je uz ručak započeto narodno veselje. Kolo koje su tog popodneva poveli knez Mihailo i njegova supruga kneginja Julija, protezalo se prema tvrdnjama učesnika kroz „čitav Topčider”.
Usled pogoršanja vremenskih prilika, planirani vatromet je odgođen za sledeći dan, a njegova realizacija je organizovana na varoškom trkalištu.
Za razliku od prestonice, kragujevčani su odustali od „pucanja prangija” tokom slavljenja velikog datuma novije srpske istorije. Naime, planirani novac za izradu vatrometa iskoristili za pomoć „gradskoj sirotinji”.
– Konačno, vredno je istaći i to, da je obeležavanje jubileja Takovskog ustanka organizovano i u krugu srpske zajednice u Parizu. Nakon službe u crkvi, učesnici, među kojima su bili istoričar Leopold Ranke i mladi Milan Obrenović prisustvovali su svečanom ručku upriličenom tim povodom, priča Marušić.
Po okončanju proslave u Topčideru, knez Mihailo Obrenović je avgusta meseca 1865. godine posetio rudničko-takovski kraj. Došavši preko Rudnika, gde je imao priliku da među prvima vidi tek otkrivenu ploču rimskog cara Septimija Severa, sa kraja 2. veka nove ere. Srpski knez je prenoćio u Gornjem Milanovcu, a zatim se uputio u Takovo, na prostor gde je njegov otac pola veka ranije podigao ustanak.
Primetivši da se starom grmu usled tereta vremena približava kraj, tadašnji srpski vladar odlučio je da „osvešta” novi, mlađi grm, inače 18 metara udaljen od ustaničkog, i proglasi ga naslednikom postojećeg. Istovremeno, pokoljenju je ostavio u amanet da dokle god je srpske države u ovom mestu postoji i lista jedan hrast kao simbol nacionalnog postojanja. U želji da se ovaj kraj što bolje zaštiti i sveobuhvatno unapredi, Mihailo je otkupio zemljište oko stoletnih hrastova od privatnih vlasnika i pretvorio ga u javno dobro. U spomen na ovaj plemeniti gest mesno stanovništvo je čitav prostor nazvao „Kneževe livade”.
Završavajući boravak u „postojbini predaka”, Mihailo je posetio konak svoga oca u podrudničkom selu Gornja Crnuća, kao i manastir Vraćevšnicu.
– U godinama koje će slediti, zaključno sa Majskim prevratom, proslava događaja iz 1815. postajaće sve pompeznija, poprimajući ne samo lokalni, već mnogo širi, nacionalni i pre svega dinastički značaj, zaključuje za kraj istoričar Aleksandar Marušić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
