Tibet (1): Tiha molitva u Lasi 1Foto: Branko Vasiljević

Kad uđete u Lasu, prestonicu Tibeta, kroz Zapadnu kapiju, koja je vekovima bila zatvorena za retke putnike, otvoriće vam se i kapije Tibeta, čije ključeve drže vera i svakodnevni život Tibetanaca.

Živeti u surovom okruženju, na prosečnoj visini od četiri hiljade metara, nije nimalo lako, ni za skromno rastinje na golim brdima, a kamoli za čoveka.

Na početku upoznavanja sa životom Tibetanaca stoje dva sveta mesta u Lasi – Potala i DŽohang, kao i manastiri u blizini.

Ma koliko bili upućeni u budističko učenje, teško možete da razlikujete mnoga obličja Bude, bodisatvi i učitelja budizma, mitoloških demona, lama, kao i ličnosti iz istorije Tibeta.

Oni se pojavljuju u lavirintima bezbrojnih prostorija i hodnika, obojeni živim bojama i pozlaćeni, prekriveni brojanicama i svilenim tkaninama katama, koje im daruju vernici, osvetljeni svećama koje su uronjene u velike komade putera od jaka, najznačajnijeg pomagača u životu Tibetanaca.

Vernici se tiho klanjaju božanstvima.

Kolektivna molitva monaha zvuči kao tiho zujanje pčela, ali u dvorištu manastiru Sera možete biti gost njihove glasne i žive rasprave o budizmu, praćene uzvicima i tapšanjem.

Oni mesecima strpljivo prave raskošne mandale – predstave budističkog kosmosa – od raznobojnog peska.

Potala je danas muzej, mauzolej prošlih dalaj-lama, koji dominira Lasom sa svojih trinaest spratova i crveno-belom strukturom.

Na krovu su tibetanske zastave pobednika u obliku stubova i kineska zastava.

Ispred, na trgu oko spomenika, uveče se odvija svojevrsni performans – uz zvuke muzike iz zvučnika plešu stotine kineskih stanovnika Lase.

Dok mi je to na trgu u Ksianu u centralnoj Kini izgledalo lepo, u Lasi mi je bilo suvišno.

DŽohang je najsvetiji manastir na Tibetu.

On je uronjen u Barkor, stari deo Lase i mesto je okupljanja hodočasnika iz svih krajeva visoravni.

Unutar manastira, oni se mole pred statuom DŽobo Rinpoče, relikvijom starijom od Lase.

Ispred hrama, mole se padanjem ničice – prostiranjem po kamenim pločama na ulazu i izvodeći koru oko manastira.

Kora je šetnja u kojoj se vernici obavezno kreću u smeru kazaljke na satu, vrteći u rukama brojanice ili male točkove sreće i tiho izgovaraju budističke molitve i mantru.

Neki od njih i koru izvode stalnim prostiranjem, ne ustajući s pločnika. Jedina koja ide u suprotnom smeru je patrola kineskih vojnika, od kojih jedan nosi na leđima aparat za gašenje požara – budistički monasi su jedno vreme praktikovali samospaljivanje, a i u samom manastiru je pre dve godine izbio požar.

Kori se možete pridružiti da biste videli Tibet u malom, pošto hodočasnici dolaze iz svih krajeva visoravni.

Tibetanke iz gradova nose duge kapute i šešire; one sa sela folklornu odeću sa obaveznim pregačama.

I jedne i druge nose bogati nakit: tirkizne ogrlice ili niske upletene u dugu crnu kosu i krupne komade korala i ćilibara, a oko pojasa gou – srebrnu kutiju s relikvijama.

Muškarci nose koralne ili ćilibarske ogrlice – na pijaci u Barkoru dozvolili su mi da pratim razmenu dragocenih ukrasa. U dokolici, na pijaci igraju igru bacanja kocki (u sitan novac), pod budnim okom obližnje policijske stanice.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.