Penjanje je bilo naporno; put je izuzetno strm, bez stepenica, isprepletan žilama drveća ogolelih od snažnih bujica posle monsunskih kiša; hvatala sam se za njih i pomogle su mi da se uz izuzetan napor dokopam vrha.
Na zaravni sam ugledala kapelicu iza koje sam videla samo mali deo plavkastog neba. Sve ostalo je bilo u crnim oblacima sa ponekom munjom u daljini. Zvuk mukle i zloslutne grmljavine što je odjekivao džunglom i vetar koji je svom silinom duvao ubrzali su naš povratak. Pljusak monsunske kiše zateče me na kraju puta. Ono što je sledilo bilo je žešće nego penjanje. Bez žila koje su se izgubile u mlazu crvene vode klizala sam se sve do dna.
„Definitivno odustajem od daljeg traganja za zalaskom sunca!“, govorim iznemoglo, zadihano i po malo gnevno Lonu, koji saosećajno posmatra moju mokru kosu i crvenim blatom zaprljanu odeću. Uporan, nameštajući najlonsku kesu na sedište gde ću sesti odgovorio mi je:
„A ne! To morate doživeti… Zalazak sunca u tropima za vreme monsuna je retka pojava zbog isparenja i vreline drugačiji je nego bilo gde… Siguran sam da bi Vas očarao taj prizor.“
Zbog jake oluje i monsunskog pljuska vozač odustaje da se pomeri sa mesta. Ostajemo u kolima koja vetar pomera levo-desno. Za kišu ne mogu reći da pada, iz ‘otvorenog neba’ ona curi, sliva se penušavo se zaustavljajući dole, u barama koje neprestano rastu; strepim da će dostići nivo kanala koji opasuje Ankor. Dva Kambodžanaca sede na motociklima; skupljeni su ispod guste krošnje drveta što se od težine vode i vetra spustila gotovo do njihovih glava. Pokriveni su kabanicama koje vetar u svakom naletu kida i cepa njihove pripijene košulje. Kako ih pozvati unutra, mislim gledajući ih kojom snagom se bore da sačuvaju svako parče tankog najlona.
Ćud prirode je nepredvidljiva! Ubrzo iza naših leđa blesnu svetlost. Ne, nije bila od munje nego od žutorumenog neba sunca na smiraju. Kiša je prestala i voda se povlačila neverovatnom brzinom.
Ubrzo je put ispred nas bio suv i beo.
Već smo na periferiji Sijem Repa. Nigde traga od nevremena. Na travi pored puta dva čoveka sede ispod niske razgranate krošnje. Obojica beru smeđe voće koje im je nadohvat ruke. Trebe tanku koricu ploda, zamaču u prah što leži na zgužvanoj hartiji i stavljaju ga u usta. To rade vešto i brzo. Kad su se zasitili, izvadili su dve zelene cigarete. Upališe ih zadovoljno uvlačeći gusti crni dim.
Nebo nad gradićem je bilo tamno bez ijedne zvezde.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
