Vlasinsko jezero: Sećanje na "viteza vode" 1Foto: Wikipedia.org

Golema je to voda. Liči na more sa svojih blizu 17 kvadratnih kilometara površine, deset kilometara dužine i na pojedinim mestima širine od oko dve hiljade metara.

Prosečna dubina je od deset do 22 metra. Zimi debljina leda je do 40 centimetara, a temperatura se u leto kreće od 23, a zimi može da „siđe“ i ispod pomenute cifre.

Jedno od najvećih veštačkih jezera na Balkanu nalazi sa na nadmorskoj visini od preko hiljadu metara.

Lična je karta Vlasinskog jezera, koje vodom „hrani“ turbine u sistemu četiri hidrocentrale.

No ovoga puta nećemo o flori i fauni, o tresetnim ostrvima, ribi amur, neiskorišćenim turističkim potencijalima, prelepim brezama i predelima na kojima se „rađa“ najbolji ovčji sir i onaj brašnjavi krompir.

Idemo put sećanja, a sećanja su već deo istorije. Potpisnik ove storije je 1983. godine imao sedamnaest godina i tek je počinjao da se bavi novinarskim zanatom.

Sa terase Hotela „Vlasina“ gledao je kako jedan čovek i jedna sprava svakodnevno po nekoliko puta talasaju mirnu vodu.

Jedan stolar po zanimanju, a bio je to Matija Ljubek, jugoslovenski i hrvatski sportista, vitlao je „indijanski“ veslom u svom kanuu.

Već je bio „zlatan“ sa Olimpijskih igara u Moskvi (1980) a završne pripreme ovaj rođeni Belišćanac obavljao je baš na Vlasinskom jezeru.

Odbijao sam da odem na ručak, kod moga strica u vikendicu želeći da izbliza vidim Ljubeka, njegove ruke i oči. Čekao sam satima dok je on uporno trošio dan na vodi.

Strpljenje me izdalo, što sada ne bi, pa odoh u kasno popodne sa hotelske terase zagledan kako se senka čoveka u malenom čamcu gubila negde iz tresetnog ostrva i šume koja je zaklanjala pogled na jezero.

I, onda ponovo bljesak podsećanja, kada sam tog Matiju video na pobedničkom postolju na Olimpijadi u Los Anđelesu i to dva puta.

Prvo: zlato u kanuu dvokleku na 500 metara, a potom i srebro u istoj disciplini ali na ceo kilometar.

Ostao je ponos u meni lično, ali i tuga što nisam bio dovoljno smeo i hrabar da se sretnem sa ovim „vitezom vode“.

U životu, vrlo se često dešava da vam „voz koji najviše želite“ samo jednom stane „u željenu stanicu“ i potom nikada više.

Tako je bilo i toga leta 1983. na Vlasinskom jezeru.

Danas pakujemo sećanja, čineći od toga možda i nekakvu pretenziju, neskromnost tendencije, ili umor od površne provokacije na koju smo dosta i previše otupeli.

Ćutim kada znam da je taj „naturalizovani južnjak“ u liku i brkovima, Matija Ljubek ubijen pre dvadeset i jedne godine na kućnom pragu.

Jugosloven koji je voleo Broza, kome je poklanjao svoje zlatne medalje, samo je jedan od junaka koji su mešali vodu Vlasinskog jezera usred juga Srbije i SFRJ, iz nekih za mnoge danas patetičnih vremena.

Nema više zemlje za koju je veslao Matija, nema njega.

Ima vode i sećanja. Bar da nas to malo osveži i ako može kao posle kakvoga teškog mamurluka razveseli

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Vlasinsko jezero: Sećanje na „viteza vode“”

  1. Vlasinsko jezero je predivno, nije ni čudo što je veliki Ljubek odabrao vo mesto. Jedino što stići do njega je prava avantura. Kada krećem iz beograda uzmem it autorenta terensko vozilo pošto ću moje sigurno razbiti na nekoj rupi ili džombi. Ali možda je i u tome čar, malo se pomučiti dok se stigne do raja.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.