Drug Tito nije dobro informisan

Svako ko je pročitao pismo profesorke, a razuman je i dobronameran čovek, zabrinut za budućnost svoga naroda, nema ništa da doda ili oduzme konstatacijama koje iznosi profesorka Golubović. Jedino što bi verovatno svako od nas mogao da iznese još neki konkretan slučaj, iz oblasti kojom se bavi ili iz svoje sredine, koji potvrđuje procese ekonomskog i političkog urušavanja Srbije.

Pismo Zagorke Golubović samo je poslednji iz serije tekstova ili medijskih nastupa kojima ova intelektualka izvanredno upozorava na lošu beskonačnost u koju smo zapali.

Za mene, koji se bavim kulturnom politikom, posebno je bio indikativan tekst profesorke Golubivić „Suša na ničijoj zemlji“ (objavljen u Danasu, avgusta 2007. godine).

U tekstu piše: „Meni kao građanki nije dostupan nijedan artikulisani projekat razvoja novog sistema vrednosti, koji bi političke stranke demokratske opcije ponudile građanima u svojim glavnim nastupima i predizbornim kampanjama.“

Odsustvo delovanja kulturnih činilaca u procesu tranzicije i ekomonske „liberalizacije“ podstaknuto dominantnim shvatanjem da „ekonomska racionalnost“ nema nikakve veze sa „socijalnom i kulturnom racionalnošću“ dovodi u pitanje celokupni smer procesa demokratske tranzicije u Srbiji, o čemu sve već generalno govori o involuciji ili putem „nizbrdo“.

U drugom nastavku teksta profesorka piše: „Ako političke elite i dalje budu išle putem „tranzicije“ izvan kulture, Srbija neće imati još dugi niz godina realne šanse da postane „normalan svet“, tj. moderno građansko demokratsko društvo.“

Iako je tekst pisan pre pet godina, ništa nije izgubio na aktuelnosti, naprotiv!

Razlog zašto se profesorka odlučila da se obrati svome drugu predsedniku Srbije Borisu Tadiću objasnila je sopstvenom obavezom da informiše predsednika o stanju u kome se našla Srbija, „jer verovatno ga savetnici loše obaveštavaju“. Mislim da je u tome profesorka, i pored velikog praktičnog iskustva, pokazala određenu dozu naivnosti.

Oni koji pamte vreme Brozove Jugoslavije sećaju se da se negde od 1968. godine pa sve do njegove smrti često mogla čuti rečenica – Drug Tito nije dobro informisan, ne zna šta se stvarno događa, da zna, sigurno se ovo ne bi dešavalo. To su izgovarali oni koju su neumoljivo verovali u Brozovu iskrenost i pravdoljubivost, a za stanje krivili njegove nesavesne saradnike. Time su pred sopstvenom savešću pravdali ličnu zabludu i oslobađali Tita od odgovornosti.

Naravno da je Broz sve znao i u svemu učestvovao.

Naravno da Boris Tadić sve zna šta se danas događa u Srbiji i da u svemu učestvuje! Istina, odavno se nametnuo utisak da predsednik Tadić nema odlučujući uticaj na procese u unutrašnjoj politici i privredi (o tome je govorio i Mlađan Dinkić prilikom smene). Neki drugi centri moći odlučuju, dok Boris Tadić deli odlikovanja (institucijama represije: Tim za lociranje i hapšenje haških begunaca; BIA; pripadnici Žandarmerija; pripadnici vojske). I to na datum prema kojem većina u Srbiji nema bilo kakav praznični osećaj.

Poslednja odstupnica propalih režima oduvek je bila dodela odlikovanja, jer to je jedino što još mogu da pruže podanicima. Sigurno da bismo svi bili zadovoljniji, uključujući i slavodobitnike, da se Predsednik potrudio da njihovi primeri postanu dominantni sistem vrednosti u Srbiji, da Istraživačka stanica Petnica ne mora svake godine da moljaka državu za podršku ili da se napokon usvoji predlog doktora Stojkovića o besplatnoj oplodnji u bolnicama!

U svojim tekstovima i javnim nastupima profesorka kulturne antropologije Zagorka Golubović, u političkom smislu „slobodni strelac“, jasno, koncizno i ubedljivo iznosi uzroke i posledice političkog konteksta koji Srbiju vodi u lošu beskonačnost, a za koji je odgovoran politički establišment, pozicije kao i opozicije.

Autor je direktor Balkankult fondacije