Kafkijanski košmar u Srbiji

Podaci o ličnostima su rasejani po datotekama banaka, zdravstvenih ustanova, policijskih i vojnih službi i socijalnih mreža. Paranoja je svakodnevna pojava. Zbog čega je tom globalnom, kvazidemokratskom sistemu kontrole onda tako važno pravo na privatnost?

Poštovanje privatnosti je u osnovi liberalističke paradigme. Demokratija je još u doba stare Grčke brinula o privatnosti građana i toga se još uvek grčevito drži, iako to danas deluje licemerno. Ali ona drugačije ne bi opstala, jer su nemešanje države u sferu privatnog i transparentnost političkog života elementarni demokratski principi, dok je za totalitarne režime karakteristično upravo suprotno: kontrola nad privatnim životom građana i tajnost rada vladajućih struktura. Zato se zapad grčevito drži zaštite privatnosti, iako je jasno da se ona mora kršiti.

Za Srbiju u tranziciji ovaj problem ima dodatnu dimenziju. Neophodno je razračunati se sa nasleđem komunizma i režima kontrole čiji mehanizmi još uvek opstaju, naročito kroz delovanje obaveštajnih službi. Podizanje zaštite privatnosti na određeni zadati nivo je uslov koji međunarodna zajednica eksplicitno postavlja i pred Srbiju, kada je reč o integrativnim procesima. Zbog toga ne treba da čudi što je ovoj temi posvećen prostor u godišnjim izveštajima Evropske komisije o Srbiji. Ovi izveštaji govore do koje faze smo stigli u rešavanju domaćeg zadatka – u velikom smo zaostatku u odnosu na Evropu i svet, ali i u odnosu na neke zemlje regiona.

Činjenica da Srbija još uvek nije otvorila tajna dosijea i da policija i vojska i dalje mogu da potpuno kontrolišu građane i zloupotrebljavaju podatke o ličnosti, baš kao u vreme vladavine Miloševića, govori o tome da nisu ispunjeni čak ni elementarni uslovi za napredak u procesu demokratizacije. Štaviše, Srbija neće moći ni za korak da napreduje u evroatlantskim integracijama dok ne ispuni određene uslove vezane za zaštitu podataka o ličnosti koje nalaže Konvencija o zaštiti lica u pogledu automatske obrade ličnih podataka (Konvencija 108). Iako je Srbija ratifikovala ovu konvenciju 2005. godine, građenje mehanizma zaštite ličnih podataka u Srbiji je tek u začetku.

Zakonodavni okvir koji reguliše zaštitu podataka o ličnosti postoji, ali nije u potpunosti usaglašen sa evropskim standardima. Naime, donet je Zakon o tajnosti podataka, ali nedostaju oni zakoni koji bi štitili privatnost u veoma važnim oblastima kao što su biometrija, video-nadzor i privatni sektor bezbednosti. Problem predstavljaju i pojedini propisi koji deluju u suprotnom smeru, poput Zakona o elektronskim komunikacijama, koji zapravo omogućava zloupotrebu ličnih podataka putem praćenja telefonskih razgovora. Upravo zato je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti uputio Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti odredbi Zakona o elektronskim komunikacijama koje omogućavaju pristup ovakvim podacima bez odluke suda. Osim toga, poverenik je reagovao i na Zakon o detektivima koji na sličan način omogućava manipulaciju ličnim podacima.

Međutim, kakva je realna moć poverenika? U situaciji u kojoj tajne službe zapravo imaju „nadzakonsku“ poziciju, što je rezidum bivšeg režima kontrole, poverenik nema izvršnu moć. Čak i kada Ustavni sud proglasi takve propise neustavnim, kao što je bio slučaj sa navedenim zakonskim odredbama, postavlja se pitanje kakve mehanizme ovaj sud ima da sprovede odluku koju donese?

Veliki problem, takođe, predstavljaju datoteke banaka i zdravstvenih institucija, kao i evidencija penzionih osiguranika. Posebnu poteškoću predstavlja zloupotreba ličnih podataka sa internet datoteka u svrhu marketinga, kao i krađa virtuelnog identiteta. Jedna od najvećih kontroverzi jeste pojava učestalih krađa identiteta putem jedinstvenog matičnog broja građana. Na osnovu JMBG-a koji internet korisnik neoprezno ostavi na nekom veb sajtu, može se ući u bazu poreske uprave ili birački spisak…

Ono što danas odlikuje zapadna demokratska društva jeste sprega između poštovanja privatnosti i bezbednosne kontrole. Mudrost je u stalnom pronalaženju novih trikova da se te dve sile nekako održe, a da nijedna ne prevlada. Ono što zemlje u tranziciji, a naročito Srbiju, razlikuje od razvijenog zapada jeste činjenica da ovde nema te sprege, jer jedna strana praktično ne postoji.

Autorka je politikolog iz Beograda