O mapama i o velikoj Albaniji

Onda se po pravilu u ruke uzimaju mape i flomaster i crtaju se granice, preseljava se stanovništvo, daju specijalni statusi, proglašavaju distrikti, a da ljudima pri tom životi prolaze u siromaštvu i borbi za opstanak.

Zamenik predsednika Vlade Republike Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić uspešno je zatalasao domaću i međunarodnu javnost izjava, prvo o podeli, zatim o razgraničenju i na kraju o pregovorima Beograda i Tirane o Kosovu. U tome su mu pomogli glavni pregovarač Beograda u dijalogu Beograd – Priština Borko Stefanović koji je rekao da je moguće razgovarati o podeli Kosova i predsednik Srbije Boris Tadić koji je dodao da se ne treba čuditi otvaranju ove teme, jer ona traje dugo.

Moja dilema je da li je puštanje priče o podeli individualan stav Ivice Dačića, kako on sam tvrdi, ili se radi o strategiji državnog vrha kada je Kosovo u pitanju. I postavljam još jedno pitanje samom sebi, ali i čitaocima i stručnoj javnosti, da li zamenik premijera uopšte ima pravo na lični stav.

Bilo kako bilo, još jednom se potvrdila praksa da se o sudbini kosovskih Srba raspravlja i odlučuje da ih niko ništa ne pita (kao i u slučaju dijaloga u Briselu). Šta o ovoj temi misli dve trećine Srba koji žive južno od Ibra, koji bi po Dačićevom predlogu verovatno ostali da žive u velikoj Albaniji i šta misli jedna trećina Srba koji žive severno od Ibra kojima se u ovom trenutku podela čini kao dobro rešenje.

Evo šta ja mislim. Prvo, smatram da je u ovom trenutku podela Kosova nerealno rešenje. Zaboravljamo važnu činjenicu da su na Kosovu, samim tim i na severu, prisutne snage NATO, a članice ovog saveza su protiv podele. Zatim tajming predloga je, po starom dobrom običaju zakasneo, jer je ovakva ideja bila moguća pre pregovora u Beču. I najvažnije, podelom bi najviše izgubili upravo kosovski Srbi i to oni koji žive i južno i severno od Ibra.

Srbi, kao narod, nacija, etnička grupa, zajednica, neka svako uzme termin koji mu odgovara, sve što imaju nalazi se južno od Ibra, u duhovnom, ekonomskom smislu i po broju ljudi koji danas živi na Kosovu.

Duhovni smisao sam namerno stavio na prvo mesto jer često tvrdimo da je nama Kosovo više od teritorije i više od ljudi koji tu žive, da su Srbi kao narod rođeni na Kosovu o čemu svedoče srednjovekovni manastiri. Svi najvažniji manastiri, ako uopšte postoje važni i manje važni manastiri, ili je možda bolje reći svi najstariji manastiri Srpske pravoslavne crkve nalaze se južno od Ibra, Bogorodica Ljeviška(Prizren), Devič (Srbica), Visoki Dečani (Dečani), Pećka patrijaršija (Peć), Gračanica (Priština), Samodreža (Vučitrn)… Odlaganje podele eparhije Raško-prizrenske na poslednjem Saboru SPC jasno govori koji je stav Crkve po ovom pitanju.

Kada je ekonomija u pitanju teško je reći da nje ima u nekom ozbiljnijem obliku kada su kosovski Srbi u pitanju, ali najveći broj hektara obradive površine danas se nalazi u rukama Srba upravo južno od Ibra i to jeste ekonomski potencijal na koji u budućnosti treba računati. Najveći turistički potencijal Kosova, Šar planina, nalazi se takođe južno od Ibra u opštini u kojoj većinu čine Srbi, u Štrpcu. Master plan za izgradnju novog ski centra je završen i čeka se realizacija ovog velikog posla koji znači nova zaposlenja za lokalno stanovništvo. Oni koji su se nekad skijali na Šari znaju da su tu najbolji tereni za skijanje u ovom delu Evrope.

I konačno dva puta više ljudi živi južno, u odnosu na sever Kosova, a životi ljudi su ipak najvažniji. Međutim, Srbi koji danas žive u opštinama na severu Kosova misle da je podela po njih dobro rešenje jer je to za njih odbrambeni mehanizam od nezavisnosti Kosova. Razmišljanje običnih ljudi izgleda logično, ali šta i kad bi se ovo (kako sam na početku teksta tvrdio) nerealno rešenje ostvarilo.

Za pet šest godina, tvrdim, severni deo Mitrovice, Zubin Potok, Zvečan i Leposavić postale bi najnerazvijenije opštine u Srbiji. Ne daj bože da se u takvim uslovima ostvari Dinkićeva decentralizacija da te opštine žive od sopstvenih prihoda. Njih (prihoda) jednostavno nema i to sadašnji predsednici ovih opština dobro znaju. Polako bi počeli da odlaze studenti, univerzitetski profesori nikad nisu stvarno ni došli na sever Kosova, odlazili bi dobri lekari, institucije koje sada život znače za Srbe na severu ali i na jugu, polako bi nestajale i gubile svoj značaj koji imaju danas, cene nekretnina bi počele da padaju.

Severna Mitrovica bi postala izvor stalne nestabilnosti, Bošnjačka mahala, Suvi Do, Kolašinska ulica bi bile mete stalnih napada nezadovoljnih, ekstremnih Albanaca iz južne Mitrovice, gde bi oni dokazivali svoj „patriotizam”.

Na kraju, solidarnost je nešto što bi Srbi sa severa, koji se nesumnjivo nalaze u povoljnijem položaju u odnosu na svoje sunarodnike u ostatku Kosova, trebalo da pokažu na delu i da ne dozvole da ih političke predstave i marketinški trikovi PR i spin stručnjaka odvoje od Srba koji se danas suočavaju sa velikim izazovom opstanka na Kosovu.

Autor je generalni sekretar Samostalne liberalne stranke