Patriotski mentalni kurcšlus i država

Tako otprilike ide taj argument, koji je sve češći i sve izraženiji. Stoga bi moglo biti korisno malo razmotriti značenje reči „patriotizam“.

Patriotizam znači ljubav prema domovini. Istovremeno znači i „povratnu ljubav“ domovine prema svojim žiteljima, članovima svog naroda (koje god etničke pripadnosti taj narod bio). Pesnici i filozofi, ali i politički pisci su ljubav prema domovini opisivali kao toplinu u srcu pri pomisli na svoju zemlju, u kojoj se čovek oseća kao da mu je ona majka, koja ga čuva, greje, brine se o njemu i brani ga. Patriotizam je odnos koji postoji između čoveka i njegove domovine: odnos obostrane ljubavi i pripadanja i „prijateljstvo sa državom“.

Suprotno ovom autentičnom značenju reči patriotizam, u našim krajevima razumevanje ove reči je perverzno, iščupano iz korena, kao ružan san ili strašna misao o krvi, mukama i znoju. To shvatanje je decenijama pod defektnim uticajem opsesije državom kao nekakvim idolom, iz koga skriveni vrač dovikuje urođenicima: „poklonite mi se!“. Ono što čujemo u medijima kao pozive na patriotizam upućuje na prosto robovanje državi, koja je sve samo ne prijatelj običnih ljudi. Sa njenim pogrešnim i sve radikalnijim samorazumevanjem kao nekakvog totema koji ima pravo na svoje podanike i na svaku njihovu žrtvu, ona postaje opasan grabljivac, a ne majka ili prijatelj.

Pre nekoliko meseci posmatrao sam kako policajci sedeći u klimatizovanom automobilu na Trgu republike zaustavljaju nesrećne ljude sa linija iz Koteža, Padinske Skele, Krnjače. Kažnjavali su ih za „prelaženje ulice van pešačkog prelaza“. „Nosim lek, evo vidi“, reče jedan siromah, podižući kesu! „Nemam, brate! Ne primam platu, imam dvoje dece i bolesne roditelje!“ Dvojica đuvegija u uniformama se podsmešljivo naceriše, ne udostojivši ga ni odgovora, dok su mu pisali prijavu. Žena ispucalih ruku sa velikom torbom stajala je mirno i ćutala. Onda je prešla ulicu, noseći papir koji su joj dali kao nešto nečisto, nepristojno, sa rukom dalje od tela. Posle je sela na betonsku žardinjeru i zaplakala.

O Božiću 2014. godine na auto-putu kod Beograda postradaše silni ljudi i deca u lančanom sudaru, jer nije bilo svetlosne signalizacije. Agencija za bezbednost saobraćaja je tada, u svojoj vaskolikoj mudrosti i patriotizmu, odmah mudro predložila pooštravanje zakona na nivou najstrožih saobraćajnih zakona u Evropi. Razmileše se delije sposobne za rad na motorima i u džipovima da pišu prijave. Bezbednost, bato! Država! Jedino one svetlosne signalizacije još nema. Čeka se sledeći Božić i magla. Treba razumeti državu. Ona je razočarana jer se za nju nedovoljno žrtvujemo i nemamo dovoljno patriotizma.

Nešto mi se čini da je jedan moj stari mentor, pre mnogo godina, bio u pravu kada je oštro dovikivao: „država građanima duguje samo jedno, a to je dominion“: stara engleska reč koja označava isto što Rusi misle kad kažu „majčica Rusija“. Država građanima mora da ponudi svoje prijateljstvo, naklonost i zaštitu, da je oni dožive kao majku, a ne kao opasnog drumskog hajduka. Nema gore i bednije javne politike od one koju sam opisao sa Trga republike. To je najniža tačka na koju jedna javna politika može da potone: da progoni sirotinju, sprovodi besmislene zakone po svaku cenu, dok se važnim pitanjima ne bavi, i prikuplja pare od ljudi za budžet putem prostačke represije.

Takvoj državi nedostaje svest o stvarnim vrednostima koje čine jedno društvo, a osnovna takva vrednost jeste poštovanje ljudskog dostojanstva i pokazivanje saosećanja prema njihovoj muci. Da li to znači da je kriva vlast? Da, uvek! Da li to znači da je rešenje u promeni vlasti? Ne uvek. Jer, i promenom vlasti ove stvari mogu ostati nepromenjene ili biti još gore. I vidi se da su ostale, i pored pomene vlasti. Ali to znači da se u razumevanju politike mora premostiti katastrofalan mentalni kurcšlus u glavama nosilaca javne politike, i da se mora promeniti ponašanje prema građanima.

Kada država shvati da prvo treba da bude ona patriotska, a tek potom građani, i da patriotizam nije knjigovodstvo praćeno javnim pridikama, nego ljudska briga o ličnostima koje u njoj žive, o njihovom svakodnevnom dostojanstvu, koliko god oni bili siromašni, onda će nastupiti solidarnost. A tek kada nastupi istinska solidarnost, postaće moguć i „izlazak iz krize“. Zašto poslednje pišem u navodnicima? Pa zato što smo mi već decenijama neprestano „u krizi“, sprovodimo nekakve „reforme“ i nadamo se „izlasku iz te krize“, a ne vidimo da kraja krizi nema, jer je ona samo posledica nedostatka autentičnog i funkcionalnog odnosa između države i građana. Svaka materijalna kriza je simptom, manifestacija socijalnih poremećaja, i upravo zato solidarna društva u kojima država poštuje građane i podržava ih, čak i kada su u ratu, nikada nisu „u krizi“.

Samo država koja poštuje i neguje „dominion“, koja čuva, podupire svoje ljude i saoseća sa njima, može izaći iz krize. To se jasno vidi u uspešnim državama: pogledajte kakav je njihov odnos prema građanima. Kriza je svakako finansijska, ali je istovremeno i kriza istinskog patriotizma države. Ona je moralni problem i problem identiteta koji država mora da rešava, kako psiholozi vole da kažu, „radom na sebi“. Ona to nikako ne sme da čini radom na građanima.

Kada država, umesto da preispituje i leči sebe i svoj odnos sa ljudima, preispituje i prevaspitava građane, onda je to, čak i kada je formalno zakonito – tiranija.