Propuštene šanse Zakona o Skupštini

Zakon nije bitno ojačao nadzor Narodne skupštine nad Vladom, ali su ta vrata barem odškrinuta. Prvi put je propisana obaveza razmatranja izveštaja nezavisnih tela koja svake godine pristižu u Skupštinu i odlučivanja o merama koje treba sprovesti na osnovu tih izveštaja. Pošto izveštaji redovno ukazuju na propuste u radu izvršne vlasti, eto prilike da se Skupština, naoružana obiljem argumenata, okuša u nadzoru.

Ustav Srbije kaže da „suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“ i da „nijedan državni organ, politička organizacija, pojedinac ili grupa ne može prisvojiti suverenost od građana“. Ta je suverenost neustavno prisvojena na razne načine, na primer, time što Skupština nije razmatrala nijednu narodnu inicijativu, niti se obavezala da će to ubuduće činiti.

Rad skupštine je izložen javnosti više od drugih organa. Postoje TV prenosi, a novinari mogu svašta da doznaju u salama i hodnicima. Objavljen je solidan Informator o radu, kopije traženih dokumenata se dobijaju obično za nekoliko dana. Ipak, to ne znači da ne mora bolje.

Ima li nekog ko bi smeo da tvrdi da u državi „zasnovanoj na načelima građanske demokratije“ (čl. 1. Ustava) građanina ne treba da zanima kakve je amandmane neko od „njegovih“ 250 poslanika podnosio na predloge zakona, kako je glasao i diskutovao, ko mu se obraćao u vezi sa odlukama koje donosi i sa kakvim predlozima (lobiranje), da li je uopšte prisustvovao sednicama? Ako takvih nema, onda bi cilj trebalo da bude da podaci budu dostupni u svako doba, npr. objavljivanjem na gotovo besplatnom sredstvu komunikacije – internetu. Umesto toga, građanin sada može ta troši svoje radno vreme na gledanje TV prenosa i hvatanje beleški i/ili da upućivanjem formalnih zahteva maltretira i sebe i skupštinske službenike, a sve da bi došao do podataka koji bi, pored njega, trebalo da zanimaju još nekoliko miliona birača.

Što je rečeno za poslanike, još više važi za Skupštinu kao instituciju. Na primer, često čujemo da javnost ima pogrešno uverenje o tome da se rad svodi samo na plenarna zasedanja, da se mnogo toga radi na sednicama odborima, koje ne prenosi TV. Slažem se, i zaključujem da je u interesu same Skupštine da taj rad približi građanima. Na primer, ako odbor treba da raspravlja o kandidatima za funkcije i o odobravanju akata, valjda je logično pomisliti da građanina u čije ime odbor radi ovaj posao zanima da pročita biografije kandidata i tekst akta o kojem će se raspravljati?

Predlozi Transparentnosti Srbija u vezi sa objavljivanjem informacija kritikovani su u izjavama skupštinskih zvaničnika argumentima: „previše posla zbog prekucavanja“, „to se ne radi u svetu“ i „tehnički nemoguće objaviti toliko podataka“. Međutim, za „prekucavanjem“ neće biti potrebe ako se propiše obaveza da predlagač dostavi amandman i u elektronskom obliku, a gotovo sve drugo već u tom obliku postoji; ima parlamenata koji objavljuju mnogo više podataka od srpskog, a sve i da nema, zašto ne bismo u nečemu dobrom prednjačili; najzad, svi dokumenti o radu Skupštine i poslanika tokom jednog meseca u Word ili sličnom formatu ne bi zauzeli mnogo više prostora na serveru od snimka jednog TV dnevnika kakvi se svakog dana objavljuju na sajtu RTS-a. I angažovanje skupštinskih službenika na popunjavanju sajta ovim podacima bilo bi manje nego sad, kada te informacije moraju posebno da dostavljaju po zahtevu svakom ko ih zatraži.

Ostaje da se nešto od propuštenog nadoknadi kroz Poslovnik, naravno, ako bude volje da se zaista razmotre predlozi jedne grupe građana i da se uoči da oni ne idu na uštrb bilo koga u čijem interesu bi parlament trebalo da donosi odluke.