SAD deluju samo preko izaslanika?

Dronovi i saveznici, odnosno bespilotne letelice i neamerički vojnici, postali su centralni deo američke vojne doktrine. Pošto predvode svet kada je reč o tehnološkoj moći, dok ga predvode iz prikrajka kada je reč o borbenim snagama na kopnu, ako ne i u vazduhu, nemoguće je ignorisati promenu prioriteta SAD.

Prvo je u Libiji sprovedena zajednička akcija Francuza i Britanaca koja je dovela do smene režima pukovnika Muamera el Gadafija; onda je usledila francuska intervencija u Maliju, a sada imamo izraelske vazdušne napade u Siriji. Svi ovi slučajevi su naravno potpuno drugačiji, ali imaju nešto zajedničko. Amerika ne predvodi intervenciju. Ipak, bez direktne vojne podrške SAD ili indirektne (a u nekim slučajevima implicitne) političke podrške, teško je zamisliti da su bile pokrenute tako rizične operacije. Da li su Britanci, Francuzi i čak Izraelci postali vojno pojačanje SAD u njihovim odnosnim sferama interesa?

Ako to jeste slučaj, suprotnost u odnosu na nedavnu prošlost ne bi mogla biti upadljivija. Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, Amerikanci jednostavno nisu mogli da zamisle da dele s drugima svoja ovlašćenja u vezi s bezbednošću.

Međutim, čak i pre septembra 2001. neki američki konzervativci su izražavali prezir prema evropskim saveznicima. Još se sećam upozorenja koje je uputio visoki američki diplomata u Strazburu početkom 1990-ih uoči ratova na Balkanu. „Ako prepustimo Evropljane same sebi, dokazaće da su neodgovorni, podeljeni i sa suicidnim namerama, pa ćemo morati da ih spasavamo od njih samih.“ Amerikanci su danas jednostavno presrećni što se oslanjaju na vojnu sposobnost i intervencionističku sklonost nekih (zapravo malobrojnih) evropskih prijatelja.

Lako bi bilo objasniti tu promenu kao reakciju na ljudske žrtve i ekonomsku štetu pričinjenu u američkim intervencijama u Avganistanu i Iraku. Istina je komplikovanija.

Američko novostečeno iskustvo za delegiranje vojnih zaduženja drugima nije rezultat niza događaja, već je proizvod dugoročnog procesa nastalog zbog istovremene ambivalentnosti Amerike prema svetu i aktivnog angažovanja s drugima. Da li je vredno boriti se za svet koji ne može biti spasen i koji samo poziva na sklapanje nejasnih, stihijskih veza?

Iz ove perspektive gledano, učestvovanje Amerike u Prvom svetskom ratu i naročito u Drugom svetskom ratu bilo je izuzetak pravilu. Američki vojnici koji su se iskrcali na plaže Normandije u junu 1944. bili su animirani jakim osećajem misije. Znali su da se bore protiv zla u okruženju koje je istorijski i kulturno poznato.

Američki vojnici u Vijetnamu, među kojima su mnogi bili tamne puti, često nisu shvatali zašto se bore. Njihovi pandani u Iraku često su bili Latinoamerikanci za koje je integracija u američko društvo bila bar onoliko važno koliko i svrgavanje Sadama Huseina.

Kada zemlja uđe u rat, njen autoritet proizilazi iz njene volje i sposobnosti da preuzme na sebe „lične“ rizike. Njen prioritet je umanjen kada je primetni jaz između vrednosti života njenog naroda i života neprijatelja isuviše veliki.

Prema nekim mišljenjima, SAD su od preteranog angažmana pod vlašću Buša došle do premalog pod Barakom Obamom. Prema drugim, Obama samo vodi Bušovu politiku drugim sredstvima-dronovima umesto vojnicima. A istina je verovatno negde između. U međunarodnoj politici kao i u obrazovanju ne postoji briga preko izaslanika. Ako dužnost treba obavljati efikasno, ona se ne može delegirati mašinama i drugim zemljama.

Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu i visoki savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove. Trenutno je gostujući profesor na Kraljevskom koledžu u Londonu.