Smišljeni stereotipi

Zato i jesam, u jednom trenutku, pomislila da u ruci držim nekakve tabloidne novine, gde obično nekakva manje uspešna pevačica bljuje vatru na drugu, nešto uspešniju „koleginicu“, ne štedeći na „biranim“ rečima, a sve se obavezno završi vređanjem na osnovu fizičkog izgleda. Izgleda da se Arsenijeviću taj manir mnogo dopao, te ga je u potpunosti usvojio. Razlog i cilj takvog ponašanja naših „estradnih umetnica“ je svima jasan – borba za naslovnicu po svaku cenu. Ali šta je sa vama gospodo „intelektualci“!? Da li je i vama potrebna promocija, da li ste zaboravljeni!?

Ne mogu da shvatim da u projektu Andrićgrad niste našli nijednu pozitivnu stvar. Ili vam komformizam života u Beogradu, gde su kulturni sadržaji nadohvat ruke, ne dozvoljava da uvidite barem ono najbitnije, a to je da ovakvi projekti doprinose da se sredine siromašne kulturnim sadržajima njima obogate, da se oživi interes građana i šire populacije za pitanja kulture, svakako da se mnogi tu i zaposle, jer to je generator ne samo kulturnog već i ekonomskog razvitka. Ovakvi projekti omogućavaju pre svega jednoj lokalnoj zajednici a i šire da oživi i aktivira svoj kulturni potencijal, da se otvore veze između ruralnih i urbanih sredina, da se poveća interesovanje za tradicionalnu kulturu i nasleđe koje je blisko i u mnogo čemu zajedničko za sva tri naroda koja žive na tim prostorima.

Budući da Miočinović&Arsenijević posprdno opisuju i samu arhitekturu Andrićgrada, koji uzgred nisu ni videli, rado ću im pojasniti da cilj ovog projekta nikad i nije bio izgradnja nekakve monumentalne građevine, već je osnovna funkcija ovog kulturnog centra da poput sličnih centara u svetu postane stjecište mladih sa tih prostora, ali i iz regiona i svih onih koji će sutra dolaziti u Višegrad. Podsetiću vas da su se i u Parizu, nakon izgradnje Bobura, našli intelektualci poput vas, koji su smatrali da je takva građevina ništa drugo do arhitektonsko ruglo Pariza, te da je treba srušiti. A danas je Bobur, kao i poslednjih četrdesetak godina, upravo zbog svoje nepretencioznosti jedno od najvažnijih okupljališta mladih Pariza, ali i svih koji u Pariz dođu.

Pošto ništa pozitivno niste smogli da napišete o ovom projektu, ne preostaje mi drugo nego da zaključim da takva paušalna osporavanja u vezi sa Andrićgradom i Andrić-institutom u njemu, kao budućom najznačajnijom kulturnom institucijom u regionu, mogu da iznose samo vrli „ intelektualci“, oni neostvareni tipovi koji na smišljenom stereotipu jedne grupice beogradskih zavidnih dušebrižnika osporavaju i samog Kusturicu i njegovu svetsku karijeru. Takvi intelektualci, inače vlasnici siromašnih karijera, pri tome nemaju nikakvih argumenata, te u nedostatku istih pokušavaju da se obračunaju makar s Kusturičinim izgledom.

Najbizarnije od svega je to što Arsenijević&Miočinović zameraju Kusturici i Dodiku izgradnju Andrićgrada, jer su se na prostoru Višegrada tokom devedesetih desili ratni zločini. Ako bismo od toga polazili, onda ne samo u BiH nego na prostoru celog Balkana i još mnogo šire nikada ništa ne bi trebalo graditi jer je svaki pedalj natopljen nečijom krvlju i imali bismo samo humke i groblja. Možda bi takva atmosfera više odgovarala duhovnom habitusu naših učmalih intelektualaca, ali, avaj bože, život ide i mora da ide dalje. Zar može postojati bolja i humanija namera nego da se upravo takvi prostori pacifikuju i da se barem novim generacijama ponude lepši sadržaji. A šta ima lepše od kulture. Na kraju krajeva, da je u prošlosti na ovim prostorima bilo više kulture, sigurna sam da bi se mnogi ratovi izbegli ili bi bili manje krvavi.

Vi pokušavate da izigravate kritičku inteligenciju paranoičnim jahanjem po Srpskoj, Dodiku i Kusturici jer takva priča bolje prolazi na međunarodnoj političkoj sceni i sa takvom pričom vi niste više samo obični, domaći, nego svetski intelektualci jer kad vi pričate, vas svet sve razume, pa otuda Arsenijević i naziva Republiku Srpsku „kič-pseudo-država zvana Republika Srpska“.

Svakako da je kritička inteligencija potrebna i Srbiji i Republici Srpskoj, ali nisam sigurna da vi tu pripadate jer vaša kritika je zaslepljena ličnim frustracijama umesto da bude vođena širinom i veličinom ljudskog duha. I baš kao što je B. Pekić znao da kaže: „teško je s intelektualcima (…) uvek se gleda daleko unapred (…) U međuvremenu sve oko njih, sve što im je pred nosom propada. Sve đavo nosi“.

Uvažena profesorko Miočinović, napisali ste da je projekat Andrićgrad „motivisan političkim pobudama najgore vrste“, „plod notorne političke ujdurme“. Prvo, još uvek su samo građevinski radovi u toku, ali vi, naravno, već sve unapred znate i vidite, a posebno ono čega nema – to bi se moglo podvesti pod paranoju, a kao drugo, nigde u svetu, pa tako ni kod nas, nema kulture bez politike – to se vodi pod kulturna politika. Godinama, decenijama svi kukamo kako je evidentna marginalizacija kulture na političkoj agendi, a kada vlast pokuša negde nešto da učini, onda se zapravo iza toga krije sve najgore.

Mislim da vi još uvek smatrate, držeći se nekih postmodernista, da je priča važna. Probudite se! Živimo u vremenu kada ideje, kao apstraktne, nemaju nikakvo značenje ukoliko se ne implementiraju ovde ili onde, a toga nema bez povlačenja političara za rukav. U tom smislu, g. Arsenijeviću, vaša zlurada opaska da je Kusturica Drvengrad, a sad i Andrićgrad, podigao zahvaljujući svojim druženjima sa političarima je potpuno promašena, štaviše, pre će biti da su političari ti koji su obigravali oko Kusturice ne bi li deo njegove popularnosti prešao i na njih. Uostalom, verujem da domaća javnost ne bi imala ništa protiv da ste se i vi „ogrebali“ o nekog političara, pa podigli neki Vladimirgrad negde južno od Beograda, gde vlada kulturna pustoš, te se u nedostatku pravih pseudokulturne potrebe zadovoljavaju po šoping centrima.

Budući da decenijama u Srbiji ne postoji kulturna strategija, ni plan, ni vizija, već je uvek sve zavisilo od pameti i entuzijazma pojedinaca koji tu viziju imaju, u tom smislu su i Kustendorf i Andrićgrad paradigme imaginacije i kreacije jednog istinskog umetnika i stvaraoca, koji se radije opredelio da u svojoj sredini nešto sagradi i oplemeni, nešto što ćemo moći svi da delimo umesto mogućnosti da mirno leži, ubirući ugodnu mesečnu kamatu samo da je svoj novac zarađen u inostranstvu položio u neku od svetskih banaka.

Zato kad god čujem naše nadriintelektualce kako mudro zbore, uvek se zapitam – da li smo kao narod uopšte spremni da imamo velike stvaraoce, velike ljude ili ćemo uvek bagatelisati sa njihovim stvaralaštvom i njihovim doprinosom, a da pri tom ti isti kritičari nisu, niti će ostaviti bilo kakvog traga u srpskoj kulturi.

Autorka je kulturološkinja