U nas se sport problematizuje preko navijača-razbijača. Stiče se utisak da sport sam po sebi nema dovoljno snage da postane tema dana i predmet društvene brige. Ali, zato, kao i uvek kad u sportu zaškripi, tu su navijači. Oni su, do sada, bili „igrač više“ na samom terenu – a da je tako lako je uveriti se uvidom u naše medije!
No, sada su postali glavni igrač, igrač broj jedan; oni dobijaju ili gube; oni uostalom i najduže igraju, počnu pre same utakmice, pa rade tokom utakmice, a najaktivniji su u finalu – nakon sudijskog zvižduka koji označava kraj igre na terenu. Ako ne verujete, pročitajte, pogledajte, poslušajte šta je sve napisano i snimljeno u izveštajima i u prenosima događaja sa ovog evropskog, postjugoslovenskog i rukometnog nadmetanja.
Bože-gospode, pa zaista su glavni gledaoci a ne igrači, u stvari navijači, a ne gledaoci, u stvari, navijači-razbijači, a ne navijači.
Nije to prva naopaka stvar u i oko sporta. Zar nije naopako ako u sportskim uspesima naših igrača, vidimo put za povratak ugleda naše zemlje, sredstvo za promociju naše nacije. Izem ti takvu zemlju i takvu naciju. Valjda se u takvom odnosu prema sportu rukovodimo plodnim iskustvom počivše Istočne Nemačke i njenih sjajnih sportskih rezultata. Mi uvek pronađemo koga treba da sledimo i ko treba da nam bude ideal. Zato nam je i važniji elitni sport, ne samo važniji od masovnog sporta, već i od umetnosti, kulture, nauke, privrede…
Bože-gospode, kako bi to bio sjajan meč: Đoković protiv Anđelke Žoli, bitka za ugled Srbije naspram njenog ničim opravdanog ruženja!
Naivno sam očekivao da će naša policija da zabrani Evropsko rukometno prvenstvo. A nije da nije bilo razloga. Prvo, na njemu učestvuje većina od onih zemalja koje su nas pre neku godinu bombardovale, potom su tu one zemlje koje nam još ne daju da privirimo u Evropu, a nadasve trebalo je sprečiti ono što sam ja naivno i neznalački očekivao: polufinale u kojem prvo igraju Srbija i Hrvatska, a potom ko ono nekad! Čim sam objavio moje očekivanje o zabrani Evropskog prvenstva u Beogradu, čak i ne javivši moje tajno uzdanje u navijače-razbijače, odmah su mi rekli da bi to bila neviđena bruka (kao da bi to Srbiji bilo prvi put, imamo mi tu iskustva!).
Bože-gospode, pa ako je naša policija zabranila našu paradu gej ponosa, zbog toga što naša policija ne može da obuzda jedan deo naših Srba, zar je neko očekivao da će naša policija moći da suzbije navijače-razbijače u njihovoj osveti za izgubljene ratove krajem prošlog veka…
Hteo sam da kažem da je naša policija mogla da zabrani Evropsko prvenstvo u igranju rukometa sa istim razlozima koje je upotrebila pri zabrani parade naših gejponosnika!
No, da nisu ove akcije navijača-razbijača, u stvari, civilizacijski pomak. I ne samo to, možda su naši navijači-razbijači uspešno demantovali onu ideju sociološkog velikana Norberta Elijasa koji je ustvrdio da je „proces civilizovanja“ zaobišao sport. Zar civilizacijski argumenti nisu to što su na početku druge decenije 21. veka, za razliku od poslednje decenije 20. veka, naši jurišnici ubitačno vatreno oružje zamenili manje ubojitim bejzbol-palicama i drugim štanglama – i otuda umesto velikog broja ubijenih ljudi imamo tek jednu razbijenu glavu. Dodali su naši jurišnici još jedan argument, pa tako umesto neizmerne materijalne štete u devedesetim, imamo tek nekoliko razbijenih šoferšajbni i jedan zapaljeni kombi, za sada.
Pa nek neko kaže da to nije civilizacijski pomak, a sa svakim takvim pomakom, i na jugu i na severu, približavamo se evropskom medu i mleku. A uostalom, nije bilo ni barikada, pa zar i to nije pomak! Zato se zalažem za pravdu za naše navijače-razbijače. To zalaganje bilo bi još argumentovanije kada bi Evropska unija htela da isporuči pare da (naučno) istražimo ulogu navijača-razbijača u novijoj srpskoj istoriji, koja, eto, teče već jedno dve i po decenije!
Autor je sociolog
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
