– Ko određuje pripadnike dominantne a ko neželjene elite? Odgovorila bih da to niko ne radi. To se događa spontano, ali se to uvek vrti oko iste ose, a ta se osa kratko sažima u tezi koja je i u knjizi široko razrađivana –kakva ili kolika država – da li ćemo mi i u 21. veku još uvek smatrati svojim prioritetom da sve Srbe okupimo u jednoj državi ili da srpsku državu koja je suverena i koja treba da odredi svoje granice razvijamo u dubinu.
To je smisao celokupnog našeg rada, to je smisao i ove knjige. Ona se nadovezuje na sve prethodno, i kao što je Aleksandar Tišma govorio da svaki čovek koji piše, u stvari, celog života piše jednu istu knjigu, ja sam kroz sve ove decenije pisala knjigu o srpskoj eliti i nastojala da pokažem sve nijanse, sve orijentacije, sve zablude, sva traženja, naravno, imajući u vidu napore, ne samo vlastite, nego i svih mojih kolega, obratila se istoričarka Latinka Perović novosadskoj publici u prepunoj sali Studija „M“, gde su promociju njene knjige „Dominantna i neželjena elita“ upriličili izdavači Radio-televizija Vojvodine i Dan Graf.
Publicista Slavko Goldštajn iz Zagreba, dugogodišnji urednik i izdavač, u svom izlaganju o knjizi je naglasio da je njega, na veoma pozitivan način, iznenadila forma knjige, koja je upravo takvom organizacijom teksta doprinela veoma preciznoj i sveobuhvatnoj slici o istorijskim dešavanjima u Srbiji prikazujući portrete 13 intelektualaca.
– Jeste da je profesorka Perović prikazala 12 pripadnika neželjene, i Dobricu Ćosića kao pripadnika dominantne elite, ali se, upravo kroz formu koju je odabrala, nepogrešivo saznaje istorija ne samo srpske elite, već i njen odnos sa elitom u Hrvatskoj, istakao je Goldštajn podsećajući da je Latinka Perović u knjizi svakog intelektualca predstavila tako što je data biografska beleška o njima, jedan njihov tekst po njenom izboru, i kao treći deo autorkin tekst o određenom pripadniku elite.
– Iznenadilo me je koliko je ta struktura odredila preciznost i doprinela celovitosti samog sadržaja, tim sam zaista, kao neko ko decenijama uređuje knjige, bio iznenađen. Tvrdim da je ova knjiga nešto najbolje što je napisano i da predstavlja dubinsku analizu celokupnog razdoblja od 150 godina. Lično bih istakao portrete Marka Nikezića, naročito autorkin tekst o njemu, zatim me je dojmio i portret Olge Popović Obradović, za koji mislim da je i najosećajnije pisan tekst iz kojeg se nazire duboko prijateljstvo, a posebno izdvajam i Latinkin izbor da Koču Popovića predstavi putem njegovog pisma pred bitku na Sutjesci, bio je pun utisaka Slavko Goldštajn.
On je publiku podsetio i na činjenicu da je kao glavni urednik časopisa „Erazmus“ 1993. godine organizovao susret hrvatskih i srpskih intelektualaca u Zagrebu i da je i tada, upravo tekst Latinke Perović, koji je pročitan kao uvodni, dao vodeći ton celoj trodnevnoj raspravi na toj konferenciji. On je, takođe, rekao: „Mi u Hrvatskoj nemamo ovakvu knjigu, a trebala bi i nama jer se u njoj može shvatiti da nerazumevanje između Srba i Hrvata nije staro samo 20 ili 70 godina, već ono datira još od Prvog svetskog rata“.
Novinar Dimitrije Boarov je, između ostalog, istakao dve stvari u vezi sa knjigom „Dominantna i neželjena elita“. Prvo, da je po njemu „osnovnoj oceni, iznetoj u ovoj knjizi Latinke Perović – da je dominantna elita u Srbiji bila neposredno izrasla iz jednog zaostalog „agrarnog naroda“ i uvek bila veoma blizu njegovih inertnih shvatanja i takozvanih umotvorina, dodat i niz drugih važnih i tačnih objašnjenja zašto je ona, nažalost, imala kontinuiranu prevlast nad „neželjenom elitom“. To ne znači da i dalje ne treba istraživati tu enigmu zašto su u Srbiji, da se grubo izrazim, elite nedovoljno dobre, pobeđivali još gori“. Kao drugo, Boarov je istakao da je srpska istoriografija posle Slobodana Jovanovića imala nekoliko pismenih ljudi, ali da je, po njegovom sudu, Latinka Perović u tom smislu najčitljivija.
– Njena leporekost nikad ne ide nauštrb onoga što doista želi da kaže, ali njena priča, ma koliko temeljno zasnovana na činjenicama, čita se gotovo kao lepa književnost, istina, najčešće, na crne i teške teme. Uostalom, tako je pisala i Margerit Jursenar, poentirao je Dimitrije Boarov.
U publici se čuo smeh kada je kolumnista Danasa, književnik Svetislav Basara objašnjavao da Srbija ima sjajne istoričare ali da nema istoriju, zahvaljujući upravo dominantnoj eliti.
– Dominantna elita ne želi realnost koja proizilazi iz istorije, već onu iz narodnih pesama i pseudomitologije. Ono što imamo u udžbenicima po školama je serija nebuloza i mistifikacija koje su proistekle iz slepačkih guslanja. To nije smešno, to je tragično, ironično se nasmejao i sam Basara, koji je u svom izlaganju o knjizi Latinke Perović naglasio da je i sam često pisao o liku i delu Dobrice Ćosića, koji je kao pripadnik dominantne elite svojom ideologijom prevario ogroman broj Srba, ali da sada smatra da su Srbi želeli da budu prevareni i da su vrlo rado prihvatali Ćosićevu prevaru.
– Postojiizrekadasvetinavolidabudevaranaidaćeuvekradiječutipričukakojeuzvišenaiposebnanegoistinuosamojsebi, kojajevrločestoneprijatna, rekaojeBasara.
Vitomir Simurdić, moderator tribine, potom je najavio još jednog kolumnistu Danasa, Alekseja Kišjuhasa, docenta na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kišjuhas je istakao da pojava knjige „Dominantna i neželjena elita“ predstavlja kulturni, intelektualni i društveni događaj par ekselans u Srbiji. Kišjuhas je rekao da smatra da ova knjiga predstavlja i svojevrsnu sociologiju intelektualaca. „Ova knjiga je“, istakao je, između ostalog, Kišjuhas, „dokaz da smo imali izbora, ali istovremeno i svedočanstvo o Marksovoj tvrdnji da ljudi stvaraju svoju istoriju ali da to ne čine kako bi oni želeli već da to čine pred jednim veoma određenim pretpostavkama, uslovima i resursima koje imaju“.
– Biografske beleške o ovim neželjenim ljudima i njihovoj individualnoj volji pokazuje nam da je društvena moć, da su društveni resursi u ovom društvu oduvek bili koncentrisani negde drugde, na strani nacionalizma i antimodernosti koje su onda sve alternative sistematski gušile i ubijale. Smatram da je to drama Srbije koju živimo i danas, zaključio je Kišjuhas.
Na promociji su govorili i recenzent knjige, istoričar profesor Milan Subotić, kao i istoričar profesor Ljubodrag Dimić, član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Istorijsko saznanje i istorijska svest
Autorka knjige, profesorka Latinka Perović, na kraju se zahvalila svojim kolegama na učešću u razgovoru o knjizi i dodala da na promocijama uvek sebi dozvoljava da samo izloži nekoliko napomena koje smatra bitnim o istoj.
– Pre svega, ja razlikujem istorijsko saznanje od istorijske svesti. Istorijsko saznanje je rezultat proučavanja, rezultat iskustava, upoređivanja sa drugima, rezultat znanja. Dakle, to je ono što je saznajno. Ono je, nažalost, po nekom nepisanom usudu naše istorije, često inferiornije od istorijske svesti koja je sazdana od sećanja, legendi i mitova koja je vrlo važna za egzistenciju jednog naroda, ali nije izraz onoga što je saznajno, što jeegzaktno, sigurno i pouzdano. Profesor Miodrag Popović je to tumačio činjenicom da mi još nismo izišli iz faze romantizma. Pripadam njegovim đacima, i zajedno sa, možda njegovom poslednjom generacijom, mislim da nije stvar samo u dugom trajanju romantizma nego je stvar u našoj percepciji naše istorije i našem odnosu prema razdobljima 19. i početka 20. veka. Nikada nisam, zajedno sa svojim brojnim kolegama – naročito onim srednje generacije, pripadala onoj istoriografskoj školi koja je vršila redukciju u prošlosti i birala poželjne junake za istoriju. Naša je istorija takva kakva jeste i mi nju moramo prvo poznavati, zatim, ako je ikako moguće, razumevati, i to razumevanje smatrati nekim rezultatom. Kada je Slobodan Jovanović pitao svoga oca čiji je život bio jako vezan za Novi Sad i Vojvodinu, prvog ideologa liberalizma u Srbiji – zašto ste toliko romantizovali prošlost, Vladimir Jovanović je rekao: Ali mi nismo imali od čega drugog da pođemo. Od tada je prošlo više od 150 godina i mislim da bismo mi u osvrtu na našu istoriografiju mogli da kažemo da već postoje neki slojevi na koje se možemo osloniti umesto da sebi pričamo bajke, legende i mitove. Veliki je napredak što postoji pluralna istoriografija u Srbiji ma koliko to vama slučajno izgledalo, ali smem sa sigurnošću da kažem da smo mnogo više uradili nego što je pročitano. Ponekad, ne bole samo ruke istoričara od teških knjiga u kojima je sažeta ta naša istorija, nego i od pitanja koje ti izvori postavljaju a o kojima mi ne govorimo. Mislim da naš bilans na prelazu u 21. vek nalaže da mi pokušamo ne samo da postavimo pitanja, nego i da tražimo odgovore i da na taj način pripremamo jednu drugačiju elitu koja bi krčila put jednom, kako je to rečeno, zapuštenom narodu, siromašnom narodu i zaostalom narodu, još uvek. To su neke odgovornosti i obaveze istoričara i mislim da svako treba da radi ono što može. Istorija mora biti odvojena od dnevne politike, od propagande, od banalizacije i mora biti shvaćena kao ozbiljan poziv ne samo profesionalaca već i intelektualaca koji imaju znanja, ali i morala.
Zahvalnost
Latinka Perović se zahvalila i brojnoj publici koja je došla da čuje razgovor o ovoj kapitalnoj knjizi, zahvalila se učesnicima, ali i izdavačima DanGrafu i Radio-televiziji Vojvodine što su priredili ovo veče, s opaskom da ona nije uticala na izbor govornika „što se pokazalo kao dobra strategija izdavača, jer da sam ja uticala, ja se ne bih usudila da neke ljude pozovem na razgovor iz straha da se ne pomisli da sam pretenciozna“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
