Stav medija o ratnim zločinima zavisi od žrtava

Autorka analize Katarina Ristić kazala je da postoje velike razlike u izveštavanju u odnosu na suđenja na kojima se sudi optuženima za zločine u kojima su žrtve Srbi i one u kojima su žrtve druge etničke grupe.

– Novinski tekstovi prate podelu na ‘naše’ i ‘njihove’ zločince, a odnos prema suđenju je prevashodno određen etničkim predznakom optuženog, navela je Katarina Ristić. Ona je uporedila pisanje u štampanim medijima o dva zločina počinjena na Kosovu – trgovini organima i u Suvoj Reci. O trgovini organima, gde su žrtve Srbi, objavljuje se oko 200 tekstova godišnje, dok je o slučaju Suva Reka, gde su žrtve Albanci, ukupno objavljeno 220 tekstova.

Ristić je navela da se u tekstovima o trgovini organima mogu pronaći izjave svih institucija i političkih aktera među kojima i izjave predsednika, premijera i patrijarha, dok u slučaju Suve Reke ne postoji nijedna izjava.

– To suđenje (Suva Reka) prošlo je kroz dugi, dugi muk u javnosti, navela je ona i dodala da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da tek jedan odsto građana zna o kakvom zločinu je reč. Ona je kazala da se žrtve Suve Reke „jedva čuju“ u domaćim medijima i da se ta suđenja prate kroz izjave optuženih, dok se u slučaju trgovine organima detaljno prenose izjave žrtava.

Kada se piše o žrtvama trgovine organima često se koristi hrišćanska simbolika i oni se nazivaju mučenicima, a sam čin se opisuje terminima koji podsećaju na Holokaust, dok se u tekstovima o zločinima u Suvoj Reci govori kao o ratnim zločinima nad civilima, ili samo o ubistvu civila, kazala je Katarina Ristić. Ona je poredeći napise u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kazala da se u Hrvatskoj optuženi glorifikuju i stvara osećaj pobednika, dok je u Srbiji dominantan osećaj gubitnika, a da se u Bosni i Hercegovini najviše piše o svedočenjima žrtava.