Država Srbija ne poštuje ni svoje žrtve ratova devedesetih, pa se tako mnogima od njih ne isplaćuju mesečne nadoknade. Porodice nestalih ne mogu da dobiju pomoć, jer država prema zakonu, koji reguliše materijalnu pomoć civilnim žrtvama rata, njih tera da svoje nestale proglase mrtvima, što je za veliki broj njih problem. Takođe, Bošnjaci iz Sandžaka ne mogu da dobiju nadoknadu, jer nisu stradali od „neprijateljskih snaga“, priča za Danas Sandra Orlović, predsednica Fonda za humanitarno pravo, u prvom intervjuu koji je dala nakon što je imenovana na to mesto umesto dugogodišnje direktorke Fonda – Nataše Kandić. Prema njenim rečima, sve značajne mere koje je Srbija preduzela u suočavanju sa prošlošću, poput Deklaracije o Srebrenici ili izvinjenja bivšeg predsednika Borisa Tadića, gledani su kroz prizmu ekonomskog pragmatizma priključenju EU, što je u kasnijim slučajevima i dokazano.
Presude hrvatskim generalima Gotovini i Markaču poljuljale su poverenje u Haški tribunal. Šta sada raditi kako bi se to poverenje opet vratilo?
– Niko ne može da osnaži Haški tribunal, osim njega samog. Presuda Gotovini jeste problematična iz više razloga. Kao pravnik nakon čitanja presude bila sam onespokojena, jer ne postoji dobro obrazloženje sudske odluke. Osim toga, zaključci Apelacionog veća jednostavno ne odgovaraju onome što danas postoji na terenu u Hrvatskoj. Pre neki dan su objavljeni rezultati popisa u Hrvatskoj, koji kažu da trenutno u toj zemlji živi 190.000 Srba, a po popisu iz 1991. u Hrvatskoj ih je živelo blizu 600.000. Presuda nije dala pravni epilog onome što se desilo tokom operacije Oluja. Takođe, nije dala ni simboličko priznanje žrtvama, koje su one čekale dugo i kreirala je jedan novi prostor za frustracije i loše odnose između Srbije i Hrvatske. Mnogi su rekli da je ovo loše za proces pomirenja u regionu, ali ja bih rekla da proces pomirenja nije dovoljno odmakao ni pre te presude, naprosto zbog toga što su odnosi među državama u regionu isključivo opterećeni prošlošću.
Kako je presuda Ramušu Haradinaju uticala na sveopštu atmosferu?
– Situacija u vezi sa presudom Haradinaju je pravno gledano potpuno drugačija. Koincidencija da su te dve presude došle u vrlo kratkom vremenskom periodu pojačala je negativni utisak o Haškom tribunalu, ali mislim da je presuda Haradinaju i nekažnjivost za zločine koje su počinjeni u regionu Dukađini, za koji je on bio nadležan pre svega teret za kosovsko društvo, posebno imajući u vidu problem zaštite svedoka. Dakle, zaštita svedoka ostaje veliki izazov ne samo za kosovsko društvo već i za nadležne institucije, koje su tamo. Mi smo već ranije izašli sa stavom da je presudi Haradinaju doprinela i država Srbija šaljući dokaze, koji nisu mogli da opstanu ni na jednom sudu. Dakle, policajci koji su učestvovali u zlostavljanju Albanaca i uzimali izjave pod torturom nisu validni svedoci ni na jednom sudu.
U kojoj meri su ove presude otežale vaš položaj i rad i dokle se stiglo sa osnivanjem REKOM-a?
– Naš stav i duboko ubeđenje je da nije pitanje da li će se suočavanje sa prošlošću desiti, već kada će se ono desiti. Da li će to uraditi sadašnja generacija ili neka sledeća. Srbija još nije imala lidera, izuzev u jednom periodu premijera Zorana Đinđića, koji je imao ozbiljnost i zrelost da pokrene pitanja koja se tiču prošlosti, a to je ono što je neophodno za suočavanje sa prošlošću. Naravno, mnogo je lakše u postkonfliktnim društvima relativizovati zločine koji su počinjeni od tog društva. Tu se zarađuju politički poeni, ne gubi se ništa, a samo se dobija. Srbija čeka nekog lidera, koji će hrabrije da istupi na tom planu. Organizacije poput nas, koje se u nekim drugim postkonfliktnim društvima bave ovakvim stvarima, ne nailazi na široko prihvatanje i podršku. Nećemo se obeshrabriti i nastavićemo da insistiramo na onome što smo do sada radili.
Da li to znači da vas „koči“ podrška regionalnih predsednika u osnivanju REKOM-a?
– Uskoro treba da bude osnovan regionalni tim pravnih eksperata, koji će razmatrati da li je predloženi statut regionalnog tela u skladu sa ustavima država. Prvi sastanak će biti održan pod pokroviteljstvom predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića. Verujemo da ćemo najtežu komunikaciju ostvariti sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem. Postoje neki pomaci i mislim da se posle presude Gotovini pokazuje koliko je strategija Evropske unije da se fokusira isključivo na krivična suđenja bila pogrešna. Verujem da će bivša Jugoslavija biti primer kako krivična suđenja ne mogu da dovedu do pomirenja.
Ako suđenja ne mogu da donesu pravdu žrtvama, u kom pravcu onda ići?
– Pravda za žrtve je širok pojam. Pravda za žrtve može da bude krivična presuda, onom ko im je naudio i ko je vršio nasilje nad njima i njihovom porodicom, ali pravda može da bude i materijalna kompenzacija, neko simboličko priznanje, javno svedočenje pred državnom institucijom. Pravda za njih može biti i javno priznanje onoga ko im je naneo bol, ne pred sudom, već pred nekim drugim telom.
Šta se dešava sa slučajem Stajićevo, logorom koji se nalazio na teritoriji Srbije?
– Ti logori su bili deo optužnice protiv Slobodana Miloševića, ali nažalost nemamo presudu protiv njega, pa sada nemamo činjenični i pravni zaključak o tim logorima. Postojanje tih logora niko ne negira, postoje dokumenti u kojima su se oficiri JNA potpisivali kao komandanti logora, postojale su krivične prijave udruženja Vukovar 92, krivične prijave protiv generala Aleksandra Vasiljevića. Koliko je meni poznato, postoji pretkrivični postupak za te logore, a mi smo podneli krivičnu prijavu za logore Šljivovica i Mitrovo polje, ali do danas nismo dobili povratnu informaciju.
Da li ćete od predsednika Tomislava Nikolića zahtevati da se javno izjasni povodom slučaja Antin?
– Okolnosti onoga što se desilo u Antinu još nisu razjašnjene ni na jednom sudu. Inicijativa za REKOM jeste savršena prilika da se sve okolnosti Antina razjasne.
Slučaj Diković
U kojoj fazi je slučaj generala Ljubiše Dikovića?
– Suđenje po tužbi generala Ljubiše Dikovića protiv Nataše Kandić zakazano je za februar naredne godine. General Diković je primer onoga na čemu mi insistiramo već godinama, a to je da postoji prećutna amnestija onih oficira koji su učestvovali u sprovođenju plana da se Kosovo etnički očisti od Albanaca ili u zločinima u Hrvatskoj i BiH. Diković je jedan od tih oficira. Smatramo da se poverenje u institucije ne može obnoviti sa takvim ljudima. Potpuno sam sigurna s obzirom na sve dokaze koje smo prikupili, kako iz dokumentacije Haškog tribunala, tako i izjava svedoka, da će doći trenutak kada će odgovornost generala Dikovića biti razmatrana pred nadležnim institucijama.
Pedeset postupaka za naknadu štete
Koliko postupaka trenutno vodite?
– Vodimo oko 50 postupaka za naknadu štete u kojima zastupamo oko 160 žrtava. Zastupamo žene i maloletnike, koji su bili zatvoreni u logoru Begejci i Stajićevo, zatim Bošnjake, koji su bili zatvoreni u logoru Šljivovica i Mitrovo polje. Veliki broj, čak oko 50 Albanaca, koji su nezakonito uhapšeni tokom NATO bombardovanja na Kosovu, a posle prebačeni u srpske zatvore, gde su neki proveli i više od godinu dana, a da protiv nikoga od njih nije pokrenut postupak. Imamo dosta slučajeva iz Sandžaka i Sjeverina. Takođe i slučaj Kukurovići, sela koje je uz granicu sa BiH i koje su 1992. potpuno raselili i etnički očistili pripadnici rezervnog sastava Vojske Jugoslavije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
