Krafna ili krofna, pitanje je sad

U odbranu Vukovog jezika i lečenje zadobijenih rana, kako joj i po imenu dolikuje, prva je, još prošle godine, ustala Vukova zadužbina. Nije podignuta kuka i motika, već je u Vukovom zdanju obavljena mobilizacija probranih lingvista, filologa i pisaca i formiran je ratni štab pod nazivom Savet za srpski jezik. Trojica republičkih ministara (kulture, nauke i obrazovanja) tek posle toga su shvatili svu ozbiljnost situacije i odmah požurili u Zadužbinu da i sa državne strane obećaju logističku podršku taktici i strategiji odbrane. Kad ono, ispostavi se da to nije dovoljno i od ministara bi zatraženo da, najzad, usliše dugotrajne vapaje jezikoslovaca da se i na nivou države osnuje jedan Savet za srpski jezik.

Ministri se nađoše u čudu ali se ne usudiše i da upitaju po čemu bi se on razlikovao od već stvorenog u Zadužbini, no i bez toga im bi rečeno da bi istoimeni državni savet u stvarima odbrane digniteta i identiteta srpskog jezika i pravopisa trebalo da ima komandne ingerencije i zadatak da obamrlu lingvističku pastvu i njihove osiromašene ustanove reanimira i održava u kondiciji snažnijim finansijskim transfuzijama. Kako u ratu, tako i u miru. Ministri još čuše da, recimo, Hrvati, koji su nam (kako jednom reče pokojni Pavle Ivić) „uzeli“ a ne „ukrali“ jezik, i čiji jezik više nije izložen ratnoj agresiji, ni spolja ni iznutra, imaju jedno telo sličnog profila i namene, samo ga zovu Vijeće za normu hrvatskog standardnog jezika.

Lingvisti su imali sreću što naši ministri obično nisu informisani o stvarima u svojoj nadležnosti jer, u suprotnom, mogli su biti opomenuti da u Srbiji postoji Odbor za standardizaciju srpskog jezika i da je taj odbor, po svojim nadležnostima, neka vrsta pandana hrvatskom Vijeću, i takođe obavešteni da to Vijeće, iako je osnovano pri jednom ministarstvu, nema „naredbodavnu“ već samo „savetodavnu“ ulogu, baš kao i srpski Odbor za standardizaciju.

Iako, kao što se iz rečenog da videti, zahvalna za humorističku obradu, dugotrajna remijada o aktuelnom stanju srpskog jezika zaslužila je i da se njena geneza i razmere razmotre ozbiljnije i podrobnije.

Pri takvom pristupu, s koje god strane posmatrana, kuknjava da nema nikakve državne brige o jeziku i da je stanje katastrofalno, prvenstveno se vezuje za pitanja standardizacije i leksikografije, odnosno za monopole i dinamiku pripremanja i objavljivanja dela iz tih domena. Dela o kojima je reč jesu jednotomni Rečnik srpskoga jezika, Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika (Rečnik SANU), Pravopis srpskoga jezika i Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom.

Rečnik srpskoga jezika izradila je grupa autora, pod redaktorskom i uredničkom rukom Miroslava Nikolića i s recenzentskim imprimaturom Ivana Klajna i Dragoljuba Petrovića. Ovaj jednotomnik, od 80.000 reči, namenjen za široku upotrebu, a zasnovan na šestotomnom Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske, krčkao se čitavu deceniju i, umesto 1997, zgotovljen je i objavljen tek 2007. u Matici srpskoj, tom našem Larusu, Oksfordu, Dudenu ili Vepsteru, kako su Maticu neodmerenim komplimentima častili oni koji su joj obezbeđivali monopol u izradi i štampanju pravopisne i rečničke literature. Drastičnim zakašnjenjem ovog rečnika kao da niko nije bio pogođen. S njegovim (ne)izlaskom nije bio povezan ili uslovljen ničiji individualni ili kolektivni projekat a eventualno nezadovoljstvo potencijalnih korisnika nije izgleda nikog zabrinjavalo. Neprikladan za praktičnu upotrebu, sumnjam da je obradovao i one koji su ga s nestrpljenjem očekivali. U bilo kom pogledu, nije izazvao nikakve potrese.

Vanredno stanje, kako bi se reklo ratničkom terminologijom, na našem jezičkom frontu ne izazivaju, izgleda, dela koja kasne već ona koja „žure“ da ugledaju svetlost dana. Takva paradoksalnost najbolje se pokazala na slučaju objavljivanja Pravopisnog rečnika srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom Milana Šipke (i saradnika). Rukopis tog rečnika ovog, inače, agilnog i plodnog pisca naučne i popularnonaučne lingvističke literature, dugo se kiselio čekajući da bude štampan posle izlaska nove verzije Matičinog Pravopisa srpskoga jezika iz 1993. godine, pošto je, po pravilima struke, morao da bude s njim normativno usklađen. Kad je Šipku i njegovog izdavača (Zorana Kolundžiju, vlasnika novosadskog „Prometeja“) izdalo strpljenje, Rečnik je odštampan, s velikom pompom promovisan kao vrhunsko naučno delo i pušten u prodaju, a za njegove eventualne neusklađenosti sa očekivanim Pravopisom rečeno je da će biti otklonjene u sledećem izdanju. Sigurnost u uverenju da ih neće biti mnogo, autor i izdavač zasnivaju na činjenici da je „konsultant i supervizor“ Rečnika Ivan Klajn istovremeno i recenzent (sa pokojnim Dragom Zupićem) Pravopisa čije se pojavljivanje, s poboljšanim tekstom, očekivalo još 2004. godine.

Ovde je mesto da se podsetimo da je taj pravopis delo trojice „priređivača“, Mitra Pešikana, Jovana Jerkovića i Mate Pižurice, i da je prvi i jedini put u integralnoj verziji štampan 1993. godine u Matici srpskoj. (Ista ekipa priredila je i njegova tri skraćena, školska izdanja.) Pešikan je obradio pravila i njihove osnove a Jerković i Pižurica pravopisni rečnik. Grupacija lingvista okupljena oko Pavla Ivića, kao nesumnjivo najvećeg stručnog autoriteta posle Aleksandra Belića, preterujući u pohvalama Pešikanovog autorskog doprinosa tom pravopisu i proglašavajući ga za njegovo životno, normativističko delo, nanela mu je, u stvari, najveću štetu. Jer, s jedne strane, onemogućila je njegovu normalnu i blagovremenu kritičku recepciju a, s druge, usmerila na njega nipodaštavajuću reakciju nekih kolega sa beogradske Katedre za srpski jezik i novokomponovanih srbista koji su, inače, sve što je postignuto u srpskoj nauci u jeziku, tih devedesetih godina, proglasili za služenje „hrvatskom filološkom programu“.

Nije, jednostavno, istina da se nalazimo u pravopisnom interregnumu i šarenilu i da, kako izjavljuje ministar nauke Božidar Đelić, nemamo ni pravopis, ni gramatiku, ni rečnik. I Ivan Klajn, u svojstvu aktuelnog predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika, više je puta odbacio takve dijagnoze. Pored Pešikanovog, iako je na „remontu“, još uvek službeno važećeg Pravopisa iz 1993, iz tih godina imamo, takođe sa službenim statusom, i Pravopis srpskog jezika: priručnik za škole Milorada Dešića koji je sa šest izdanja („Nijansa“, Zemun) i korišćenjem u Srbiji, Republici Srpskoj i donedavno Crnoj Gori, dostigao veći tiraž od Matičinog i mnogo širu upotrebu.

Pojava Šipkinog Pravopisnog rečnika jeste događaj za srpsku normativistiku i, svakako, autorski i izdavački podvig, ali tek će nam njegovo korišćenje i stručna provera pokazati da li je i kapitalan na način na koji ga, i pre pažljivog iščitavanja, predstavljaju njegovi promoteri. U glorifikatorskom horu promotera već smo mogli da čujemo disonantan glas jednog stručnjaka, s navođenjem nekih arhaizama i dijalektizama u Rečniku koji su suvišni jer se ne koriste u savremenom srpskom jeziku. Da frekvencija takvih i sličnih reči nije mala, uverio se i potpisnik ovog teksta ovlašnim prelistavanjem rečničkog dela Rečnika. Dovoljno je samo pogledati prvu stranu reči s početnim slovom A, čiji faksimil pružam i čitaocima na uvid, da bi se pretpostavilo šta sve, problematične upotrebne vrednosti, može da se nađe u šumi od 100.000 reči, rasprostrtih na više od 1.200 strana. Pitam se, dalje, i koga to treba edukovati, kao što čine Šipka i saradnici, da je ispravno reći ili napisati „krofna a ne krafna“, „incijativa a ne incijativa“, „kafa a ne kahva“ i t. sl. Ovom prilikom još samo da kažemo da će kuriozitet ovog rečnika ostati zasigurno odrednica „Ada – Adačanin, Adačanka“. Tako kardinalna greška s imenovanjem stanovnika ove vojvođanske varošice napravljena je još samo u rečničkom odeljku Pešikan/Jerković/Pižuričinog Pravopisa iz 1993. ali je ispravljena već u njegovom prvom školskom izdanju, 1995, vraćanjem na „Ada, Ađanin, Ađanka“, kako, inače, stoji u svim postojećim rečnicima srpskog jezika.

No, bez obzira na apostrofirane ili neke druge omaške, koje su u ovako opsežnim delima neizbežne, Šipka i njegov izdavač su svoj posao uspešno priveli kraju. Kad će to učiniti Matica srpska i Mato Pižurica kojima je Odbor za standardizaciju srpskog jezika davno poverio završnu redakturu i objavljivanje prerađene verzije Pešikanovog Pravopisa, na osnovu priloga četvoročlane grupe u kojoj su, pored njega – Pižurice, još Milorad Dešić, Živojin Stanojčić i Branislav Ostojić, krajnje je neizvesno. Obećanja da će rukopis pre kraja prošle godine ući u štampu, a izaći ove, 2010, nisu se obistinila. Kako iz pouzdanih izvora saznajemo, maratonsko odlaganje se nastavlja i za novi termin izlaženja određen je januar 2011. Živi bili, pa videli!

Diskurs lingvističkog pokreta iz devedesetih

Neke današnje dijagnoze stanja u srpskoj normativistici mirišu pomalo na kritički diskurs srbističkog pokreta iz devedesetih. I, ako ima nekog greha u Šipkinom ponašanju, ne treba ga tražiti u preplitanju ličnih interesa sa lingvističkim i u „preuranjenom“ objavljivanju Pravopisnog rečnika, već u inspirisanju i ohrabrivanju jednog neznalačkog medijskog posmatranja srpske jezičke scene, na kojoj, navodno, ništa ne valja i ništa nije urađeno kako treba.