Državno veće najavljeno i – zaboravljeno

8. februar 2003. Dan posle zasedanja SB Đinđić je uputio pismo Savetu bezbednosti koje ima drugačiju intonaciju od Čovićevog obraćanja. Jasno saopštava šta je utvrđeno u Rezoluciji 1244 i utvrđuje da ono što se ostvaruje na terenu nije u skladu s Rezolucijom. Konstatuje da će organi Kosova imati sve nadležnosti nezavisne države, osim međunarodnog priznanja. Tu više nema govora o bilo kakvoj „suštinskoj autonomiji“ iz Rezolucije 1244. Vojne nadležnosti se prenose na Kosovski zaštitni korpus. Povratak Srba je onemogućen; vratilo se oko 2 odsto. Posledica takve politike je gubitak kredibiliteta međunarodne zajednice, ali to slabi i poziciju demokratske vlasti u Srbiji. Ne ostvaruje se nijedno pravo Srbije. Zbog toga je važno da se prejudiciranje konačnog rešenja zaustavi. Srbima na Kosovu treba priznati status nacionalne zajednice koja svoj položaj ostvaruje i kolektivnim pravima. Ne sme se uvažavati volja samo jedne strane. Greše svi koji misle da to može proći bez dramatičnih posledica. Svi ciljevi u rešavanju sukoba na Kosovu mogu biti poništeni ako se u pogledu rešavanja problema ne krene u traženje zdravog kompromisa koji će uvažiti i prava Srbije i srpske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji.

Iz sadržaja knjige Branislava Krstića

-Milošević Ustavom „rešava“ vekovni

srpsko-albanski spor na Kosovu

– Vreme kada je trajno i mirno rešenje

za Kosovo bilo nadohvat ruke

– Rat za Kosovo i predaja Kosova

-Srbija i posle oktobra 2000. bez strategije

za rešenje krize na Kosovu

-Od „rešavanja problema“

do strategije sprovođenja Rezolucije SB 1244

– Strategija povratka Srba – prihvatanje i predaja

– Strategija očuvanja istorijskih spomenika

-Opšti razvoj situacije. Predlozi za rešenje krize na Kosovu

– Vandalizam na Kosovu,

mart 2004, Misija UN pala na ispitu

-Kosovo na strmom putu

– Kosovo se ponovo „rešava“ ustavom

30. april 2003. Sastanak predsednika Vlade Zorana Živkovića i Nebojše Čovića s predstavnicima Koalicije Povratak i SNV Kosova. Ovom sastanku, video sam, daje se veliki značaj; prisutni su predsednik i potpredsednik Vlade. Trebalo je obezbediti jedinstveno istupanje svih Srba u Pokrajini oko učešća u institucijama, jer zakletve, i pred Patrijarhom, nisu pomogle. Neverovatno je koliko su se razlikovala izlaganja pojedinaca s Kosova; prepoznavale su se pozicije stranaka, a te su razlike bile bespredmetne jer nisu menjale situaciju na KIM. U rečima većine mogla se čuti podrška Đinđićevoj strategiji, ali više kao oslonac u diskusiji. Vladika Artemije je smatrao da je minimum srpskih interesa na Kosovu da Srbi ostanu na Kosovu; svaka duša nam je potrebna. Živković je pragmatično intervenisao, posle svakog učesnika, što je meni bilo neobično. Čović je slično postupao. Bio sam iznenađen karakterom sastanka. Predsednik i potpredsednik Vlade angažuju se u rešavanju odnosa stranačkih prvaka na KIM, a ne strategije države. Osećao sam se kao stranac u ovoj raspravi. Podržao sam predlog da se obrazuje visoko telo za KIM, ali sam predložio da to ne bude Nacionalni savet – nikoga ne savetuje – nego Državno veće, što je usvojeno. Uspeh je bio što je podržan stav Vlade Srbije da se učestvuje u institucijama, u Skupštini; uvek je bolje da se čuje glas Srba.
Na sastanku je zaključeno da se obrazuje Državno veće za KIM koje bi utvrđivalo strategiju države, rešavalo bitna pitanja tekuće politike i zadatke oko Kosova diglo na nivo državnih zadataka. Čak je i sastav bio orijentaciono postavljen. Živković i Čović bili su odlučni da će biti obrazovano u toku naredne sedmice, a ono nije obrazovano ni posle četiri meseca. Koliko god su mi bili jasni razlozi zaključka za njegovo obrazovanje, izmiče mi objašnjenje zbog čega se odustalo.
Posle sastanka na visokom nivou razmišljam. U izjavama koje se u novije vreme čuju ističe se da treba „da postavimo strategiju koju još nemamo“. Mišljenje o nepostojanju strategije Srbije u odnosu na Kosovo dele mnogi. Pre godinu i po vladalo je uverenje nadležnih, a i u javnosti, da Srbija ima strategiju. Ova promena je činjenica prvog reda. Ako sada Srbija ponovo nema utvrđene strategije, vraća se u vreme Miloševića. Kada se jednom sedne za sto da se raspravi završno rešenje statusa Kosova, srpski predstavnici moraće jasno da kažu šta hoće, a ne šta neće. Moraće, dakle, da imaju strategiju koja je realna, a nemaju je.
21. jul 2003. Patrijarh i Sinod Srpske pravoslavne crkve su primili Čovića. On je izneo smernice za rešavanje krize na Kosovu i Metohiji. Sinod je podržao Čovićevu politiku. Štampa je dala vidno mesto informaciji, stavljajući u prvi plan politiku rešavanja krize na Kosovu, kako ju je Čović izložio pred Sinodom. Upala mi je u oči podudarnost objavljenih smernica koje je podneo Čović i onih koje je izložio Vladislav Jovanović, ministar inostranih poslova kod Miloševića, u Medija centru (11. jula).
24. jul 2003. Jutros sam u dnevnoj štampi video tekst Smernica, koje su neki listovi počeli da objavljuju. Tekst privlači pažnju jer su Smernice osnova za strategiju koju predlaže Čović za rešenje krize na KIM. Podudarnost koju sam uočio s tekstom V. Jovanovića nije mi dala mira. Uporedio sam ova dva teksta: Čovićev „Osnovne smernice za rešavanje kosmetske krize“ (22. jul 2003 ) i Jovanovićev „Kako ne izgubiti Kosovo i Metohiju“ (11. jul 2003). Iako su uvodni delovi ova dva dokumenta veoma različiti, predlozi koji se daju kao strategija za rešenje krize bili su, bar za mene, neočekivano podudarni.
Nastavlja se