Ništa novo! Sve smo to – ili slično – već čuli ili pročitali. Nešto, ipak, jeste originalno i opominjuće: „U vezi s postavkom o autorskom filmu, na sednici Komisije Predsedništva SKJ istaknuto je da je neosnovano izistirati na atributu autorski film, jer autorstvo je sine qua non svakog, umetničkog dela.
Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (7)
Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.
Potrebno je mnogo fleksibilnije i prirodnije imenovanje onog filma koji zaista predstavlja jedno drugačije, osebujnije umetničko delo. Preveliko inzistiranje na demarkacionoj liniji koja autorski film odvaja od ranijeg stvaralaštva, omogućava pojedinim ljudima, koji danas žele da odbrane određene ideološke preokupacije ovog filma, da zauzmu odbrambenu poziciju ne dopuštajući nikakvo stavljanje ideoloških primedbi na ono što tzv. autorski film stvara…“
Poruka je jasna: umesto autora, čoveka koji stvarajući film iskazuje prvo sebe i sopstveni nazor, onda takozvanu stvarnost („Ne samo da ima onoliko filmova koliko ima autora, nego ima i onoliko stvarnosti koliko ima filmova!“, piše Dušan Stanojević godinu dana ranije), vlast hoće reditelja, zanatliju koji po proverenom scenariju režira onu i onakvu sliku stvarnosti kakva drugovima na vlasti godi.
Na kraju zaključaka s pomenute sednice – upozorenje:
„Ne radi se o nepostojanju određenog mehanizma i oblika preko kojih se mogu izvršiti uticati u pozitivnom, humanom i demokratskom pravcu na orijentaciju u ovoj oblasti, nego je stvar u tome što su te institucije u velikoj meri zatajile i što se komunisti u njima ponašaju defanzivno i neaktivno…“
Ubrzo će se komunisti aktivirati i preći u ofanzivu.
Usledio je pogrom.
Pokušaj sudskog zabranjivanja (1969) „Ranih radova“, zabrana Javnog tužilaštva (1971) „WR-a“, zaplena „Plastičnog Isusa“ i hapšenje autora (1972), karike su istog lanca interventne akceleracije. Nakon toga, na red dolazi generalni obračun sa takozvanim Crnim talasom, uz istovremeni niz pojedinačnih obračuna s vodećim srpskim autorima i majstorijama novotalasovskog i „šezdesetosmaškog“ ciklusa. Zbrisana je jedna od vodećih produkcija Evrope. Nastupa kriza iz koje će se jugo-film tokom sedamdesetih mučno izvlačiti.
Kao karakteristična minijatura, stvarnosna situacija-simbol, kao umetnička slika-poruka tog doba pobune i poraza stoji danas jedan veliki glumac, jedna sjajna rola i njihova vanserijska apoteoza: Stevo Žigon, kao Robespjer, iz drame „Danteova smrt“ Georga Bihnera, koju Miroslav Belović režira 1963. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Čuveni Robespjerov monolog Žigon izvodi uživo, 4. juna 1968, u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, pred studentima koji su okupirali Filozofski fakultet. Događaj na pravi način opisuje Žika Pavlović, 1990. u knjizi „Ispljuvak pun krvi“:
„U vreloj zagušljivoj atmosferi na proscenijum penje se Stevo Žigon. Sada je bez sakoa i bez kravate. U beloj je, razdrljenoj košulji. Recituje Robespjerov govor u jakobinskom klubu iz ‘Danteove smrti’… Prisustvujemo nečem nesvakidašnjem. Čoveku od zanata kojim se Žigon bavi tako nešto događa se samo jedanput u životu: reči i gluma najednom bivaju od slušalaca prihvaćeni kao njihova osećanja i njihove misli. Svaka fraza dočekivana je uskovitlanom burom. Mnoštvo, uspaljeno zanosom, uvija se i grči na rečima kao na žeravici. Pozorište i život, glumac i publika – prestaju da to budu. Oni su, na moje zaprepašćenje, postali jedno…“
Žigonov monolog Robespjera Žilnik snima na licu mesta i kao dramaturšku armaturu ugrađuje 1969. u dokumentarna „Lipanjska gibanja“, rekonstruiše ga 1983. i Slobodan Šijan, u igranom projektu „Kako sam sistematski uništen od idiota“.
Jedinstven slučaj: da glumac iste reči izgovori na pozorišnim daskama, na gorućoj bini stvarnosti, u kadrovima dokumentarnog – i još igranog filma.
Robespjerove uvodne reči. Svi smo čekali na krik gnevnog negodovanja koji se razleže sa svih strana, pa – da progovorimo! – nadovezuje se savršeno na krik iz Godarovog monologa i Bretonovog manifesta, na sveopšti kriv protesta koji je, makar za trenutak, potresao evropsku duhovnu ropotarnicu.
To je pravi znamen juna 1968, u najkonkretnijem životnom i u najširem umetničkom značenju tog događaja.
Znamen Šezdesetosme, poslednje kolektivne iluzije o slobodi i slobodnom čoveku u XX veku. Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
