Noćnu smenu primio sam 16. jula u 22 sata. Sparan dan pretvorio se u noć koja je sobom nosila nevreme. Šćućuren, dočekao sam i pravi prolom neba između jedan i pola dva. Kad se grmljavina stišala, obuzeo me je čvrst vojnički san. Dugo sam spavao i svašta sanjao.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (11)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.
Na posletku, bila je to svetlost, sve jača i sve nesnosnija, koja me je na kraju i probudila. Prijavnica je svetlela kao inkubator. Brzo sam shvatio da su s nekog automobila ispred kapije puštena duga svetla pravo u mene. Nekoliko trenutaka kasnije sa puškom na gotovs stajao sam licem u lice sa posetiocem.
– Vojniče, zaboga!… – negodovao je rani posetilac.
– Recite mu da smanji farove! – naredio sam prilično neljubazno.
– Odmah.
Vozač je odmah isključio svetla. Pred kapijom je stajala lada-niva registarskih oznaka teritorijalne odbrane.
– Dajte ovo pismo zapovjedniku vojarne! – skoro da mi je izdao naređenje.
Nisam uzimao pismo.
– Ko ste Vi? – pitao sam ga.
– Ja sam iz Općinskog sekretarijata za obranu.
– Šta da kažem komandantu?
– Ništa. Samo mu daj ovu poruku. Hitno.
Uzeo sam pismo. Posetilac je otišao bez „zbogom“. Pozvao sam dežurnog oficira. Odmah se javio.
– Baš sam hteo da te zovem. Ko ti je to dolazio?
– Neki iz teritorijalne odbrane. Doneli su nekakvo pismo za komandanta.
– Zašto si uzeo?! Možda je bomba.
– Samo list hartije. Neka dođe kurir. Hitno je.
– Ko je rekao da je hitno?
– Pa, taj teritorijalac.
– Ama, kakav teritorijalac! To je ustaša.
– Ne znam. Pošaljite mi kurira! Sigurno je nešto ozbiljno! Kurir je dotrčao, uzeo pismo i vratio se u dežuranu trčeći. Pogledao sam u časovnik, bilo je 4.41 čas. Minut, dva kasnije zazvonio je telefon. Javio sam se.
– Ovde kapetan Vasić. Ima li još koga kod tebe na prijavnici?
– Stražar i jedan vojni policajac koji spava u prijavnici i niko više.
– Uzbuna!
– Razumem, druže kapetane.
– Rasporedite se i čuvajte se! Napašće tačno u pet.
Vasić je spustio slušalicu. U 4.52 nas trojica bili smo pripravni iza prijavnice, „na prvoj liniji fronta“.
U pet i minut od Mirkovaca su zagrmeli hrvatski minobacači. Mirkovčani su odgovorili škrto i sporadično. Naježio sam se od pomisli da Hrvati svakog trenutka mogu zapucati po nama. Minobacačka priprema Hrvata trajala je četrdeset pet minuta. Ratovali su školski. Potom je na Mirkovce krenula pešadija. Bili smo načisto da kasarnu neće napasti. Malo pre šest na prijavnicu su došli Švraka, Stakić, Arsić i tri vojna policajca. S nama trojicom – čitava desetina. Oko sedam je pred prijavnicu dovezena praga. Došao je i Sinjeri.
Otišao sam kod svojih. Stao sam pored Zije i Veljka. Ubrzo posle mene odnekud je pristigao Bela i doneo nam vesti da su Mirkovčani odbili pešadijski napad i zenge i mupovce naterali u bekstvo. Malčice smo živnuli. Čak i vojnici Hrvati. Svakih petnaest minuta sa gradskog radija stizala su policijska obaveštenja koja ništa nisu govorila. Krili su poraz.
Još užina nije bila svima ni podeljena, kad su Mirkovčani započeli minobacački protivnapad na Vinkovce. „Goloruki“ srpski narod odnekud je nabavio minobacače. Posle se pričalo da je, osim poznatih logističara iz Srbije, Mirkovčane naoružavao za keš i gospodin Šeks s pajtašima. Mine su letele preko naših glava. Prema pravcu zvuka Mirkovčani su tukli centar grada. Hrvati su počeli da im uzvraćaju. Mine su počele da padaju sve bliže kasarni. Na svaki udar u blizini Zija je besno podvriskivao: „Iju! Rodi, godino, rodila ti ‘šenica!“, terajući strah. To me je izluđivalo, a, verovatno, i Belu, koji ga je često ućutkivao.
Malo posle jedanaest Hrvati su pripucali i na kasarnu. Meci su rezali lišće iznad naših glava. Nismo uzvratili. Ratovali smo sa nevidljivim neprijateljem, koji još nije smeo da na kasarnu usmeri minobacačke cevi. Do ručka su pripucali još jednom. Pripucali su i nekoliko minuta posle protesta. Onda je kapetan I klase Tomislav Demo, Vinkovčanin, na svoju ruku iz višecevnog raketnog bacača ispalio dve rakete na logor zengi u Rokovcima „da ih upozori“. Svojski je zagrmelo.
Kad su ispaljene rakete, bio sam u restoranu. Posle dužeg perioda suve hrane služen je pasulj. Nikad slađi. Čim je zagrmelo, naši su sirenom oglasili prvi stepen uzbune. Poskakali smo sa stolova i trkom krenuli ka izlazu iz restorana. Potrčao sam, sa porcijom u rukama. Žao mi bilo da ostavim pasulj i paradajz salatu. Meci su fijukali oko nas. Puška mi je bila obešena o vrat. Trčao sam ka rovu, po sopstvenom nahođenju praveći nekakve osmice u trku, i kašikom iz porcije zahvatao pasulj. Da čovek ne poveruje kako me u takvom trenutku nije ostavljala želja za hranom. Kako sam sišao u rov, tako se sve utišalo. Košulja mi je bila izrešetana pasuljem. Da me je nešto strefilo, poginuo bih kao svinja.
Preko Hrvatskog radija orilo se da je JNA u Vinkovcima napala grad u sadejstvu sa „odmetnutim srbočetnicima“. U etar se širila vest da su udruženi „jugokomunisti“ i „srbočetnici“ pucali na „nedužno hrvatsko pučanstvo“. Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
