Kenanu je Kremlj verovao

Dragan Bisenić: Mister X – Džordž Kenan, ambasador SAD u Beogradu 1961-1963. (17)

Knjiga „Gospodin X – Kenan u Beogradu 1961 – 1963“ proizvod je jednostavnog uočavanja da o ličnosti i njegovoj ideji „obuzdavanja“ (containment) – koja je bila osnov američke hladnoratovske strategije i tako presudno oblikovala svet i borbu dve supersile, širom sveta, od SAD preko Kine do Rusije – postoji ogromna literatura, a da na celom području nekadašnje Jugoslavije ne postoji ništa sistematično napisano, uprkos činjenici da je Džordž Kenan službovao kao Kenedijev ambasador u Beogradu. Uz saglasnost autora i izdavača „Klub plus“ objavljujemo najzanimljivije odlomke.

Mekartur se vratio kući uz jedan od najvećih dočeka ikada napravljenih za heroja koji se vraća iz rata. Mase su razbile policijske barikade u San Francisku. Na zajedničkom zasedanju u Kongresu, on je napao popuštanje i defetizam i izazvao suze u očima svojim čuvenim oproštajnim govorom. („Stari vojnici nikada ne umiru, oni samo postepeno nestaju…“) „Danas smo čuli Boga kako govori, Boga od krvi i mesa, glas Boga!“, uzviknuo je kongresmen Djui Šort.

Kongres je pokrenuo masovnu istragu za koju su se republikanci pobožno nadali da će prikazati Stejt department u svoj njegovoj perfidnosti. Sam Ačison svedočio je osam dana. Pitali su ga o svemu što se moglo i zamisliti, ne samo o Koreji, već i o Jalti, zajmovima Meksiku za razvoj nafte, spekulacijama sa sojom izbeglica otpadnika od kineskog nacionalističkog režima, i činjenici da je jedan od njegovih pomoćnika bio oženjen za međunarodnog naftnog geologa. On je bio potpuno pripremljen, brilijantan i bar jednom, zauzdao je svoj jezik. Jedan senator se žalio da je Ačison imao nepravednu prednost jer je dobro poznavao temu. Kada je Ačison završio u subotu 9. juna u 5 časova popodne upitali su ga šta sada planira. Odgovorio je: „Planiram da testiram moj kapacitet za potrošnju alkohola i ako izbije još jedan rat pre nego što završim moraće se voditi bez mene“.

Kenan se vratio u Prinston pre Božića uvređen, osećajući se kao „deveta rupa na svirali“ i ne shvatajući koliko je pomogao Ačisonu svojim inspirativnim pismom. Ačison, međutim, nije to zaboravio i u maju se ponovo obratio Kenanu. On je znao da je Kenan imao odlične kontakte i da mu Kremlj veruje. On je zatražio od Kenana da tiho pristupi Sovjetima i da opipa teren u vezi sa mirovnom ponudom: prekid vatre duž sadašnjeg rasporeda snaga, što je približno bio status quo.

Kenan je napisao dugo pismo Jakovu Maliku, sovjetskom ambasadoru u UN tražeći da se sastane sa njim. Malik ga je odmah pozvao na ručak u letnji kamp sovjetske misije u Glen Kovu, Long Ajlend, 31. maja. Kenan, uglađen i rečit, oprezno je dao ponudu i zatražio od Malika da ga obavesti o odgovoru nakon što ga razmotri, to jest nakon što dobije instrukcije iz Moskve. Za manje od sedam dana dobio je odgovor – Sovjeti žele sporazum.

Akademski život odgovarao je Kenanu. On je živeo u udobnoj kući u ulici oivičenoj američkim platanima u Prinstonu, studenti su dolazili na njegova predavanja, a jedan od njegovih radova „Rusija napušta rat“ dobio je Pulicerovu nagradu. U kasnim četrdesetim, on nije mogao da se pomiri da napusti javni život. Bio je karakteristično ambivalentan, nesposoban da se potpuno posveti nauci, a ipak snebivljiv prema Vašingtonu.

Poštovanje Dina Ačisona prema Kenanu delimično je obnovljeno zbog njegovog stoicizma u tmurnim danima decembra 1950. godine. Kenanovo spretno manipulisanje Malikom u otpočinjanju mirovnih pregovora podsetilo je sekretara na Kenanove diplomatske veštine. Kada je Ačisonov prijatelj, Alan Krik, odlučio da se povuče sa mesta ambasadora u Sovjetskom Savezu krajem 1951. Ačison se još jednom pouzdao u Kenana. Sovjetologu je bilo teško da kaže – ne. „Bio je to“, pisao je u svojim memoarima, „zadatak za koji me je spremala cela moja karijera, ako me je uopšte za nešto spremala“.

Kenan, veseo i radoznao, ručao je sa Ačisonom u aprilu 1952. godine da bi dobio uputstva. On je video da je sekretar srdačan, ali uzdržan i umoran. Kenan je otišao sa sastanka, nesiguran u svoju ulogu; dalji obilasci Stejt Departmenta i drugih poznatih oblasti ostavili su ga hladnim. Duh dana bio je NSC-68. Čak i njegove najbliže prijatelje, pisao je, očaralo je „jednolično i nefleksibilno razmišljanje Pentagona“. Počeo je da oseća da je poslat u Moskvu da odigra određenu ulogu: „Da igram igru koju nikako nisam mogao da dobijem“, pisao je.

Uprkos njegovom uverenju da je lična diplomatija mogla malo da utiče na istorijske struje, uprkos njegovom osećanju da Rusija nikada nije bila „podesan saveznik za SAD“, nije mogao da ne misli da bi on, možda, mogao da napravi razliku. Njegov povratak u Rusiju bio je „odjednom sentimentalno putovanje i diplomatska misija u koju je on uneo mistični osećaj svrhe“, zabeležio je Harison Salizberi, dopisnik Njujork Tajmsa iz Moskve, koji je često pozivao Kenana u svoju daču u Saltikovki.

Nastavlja se