Mladi film i praška škola

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (8)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Uz sve društvene blagoslove, od propagandnog do finansijskog, takozvani Crni talas zamenjen je Crvenim talasom, kino-mamutima u tragu inaugurativne „Bitke na Neretvi“ iz 1969. godine; ali „Sutjeska“ (1973) Stipeta Delića, „Užička republika“ (1974) Žike Mitrovića, „Partizani“ (1974) Stoleta Jankovića, „Doktor Mladen“ (1975) Midhata Mutapčića ili „Crvena zemlja“ (1975) Torija Jankovića uspešni su samo u otkrivanju tople vode: istine da količina novca, ideološkog garnirunga i revolucionarne patetike nisu sredstva dovoljna da stvaralački oplemene i ožive zamašni spektakl. S druge strane, pokazaće se ovakvi projekti preskupi i organizacijski odviše krupni za ovdašnje kino-mogućnosti. U razgovoru koji se 1975. vodi na temu „Veliki (skupi) filmski projekti“, Dušan Vukotić tačno primećuje kako sva ta ostvarenja međusobno liče, pa je često teško prisetiti se iz kojeg beše ova ili ona sekvenca… Najgledljivija je ipak ispala „Sutjeska“: ali ne po scenariju ili režiji, već zahvaljujući virtuoznoj montaži Vuksana Lukovca, velikana svog zanata koji je već desetine projekata uspeo da ih celuloidnog galimatijasa pretvori u dobre ili bar pristojne tvorevine… Srećom, trend jenjava kako odmiču sedamdesete, da bi završni akord, u vidu skoro karikaturalne katastrofe (1983, „Veliki transport“) odsvirao lično Veljko Bulajić, definitivno uništavajući „Neoplantu“ i na finansijskom planu.

Najbolje se unutar Crvenog talasa snašao Sarajlija Hajrudin Krvavac, čiji „Diverzanti“ (1967), „Most“ (1969), „Valter brani Sarajevo“ (1971) i „Partizanska eskadrila“ (1979) pršte dinamičnom akcijom dragom najširem gledalištu, što će tamošnjim „organima“ dostajati kao protuteža retkim i nejakim izdancima modernijeg senzibiliteta. Uostalom, Sarajevo je od sredine šezdesetih uposleno oko izmišljanja i lansiranja sopstvene „škole dokumentarnog filma“, suštinski smešne dosetke (reporterski površni kadrovi propraćeni „humornim“ komentarom), ali lukave i efikasne (jer, ako Zagreb i Beograd imaju svoje filmske „škole“, ko ima prava da „takvo što“ uskrati Sarajevu?). Kao krupan pozitivni poen, pojavio se časopis „Sineast“ – od 1967, tri puta godišnje – gde objavljuju mlađi kritičari (Nikola Stojanović, Svetozar Guberinić, Bogdan Kalafatović, Velimir Stojanović, Bogdan Tirnanić, Slobodan Novaković, Božidar Zečević, Severin Franić i drugi), rame uz rame s prvacima prethodnih decenija jugo-filmske misli (Dušan Stojanović, Branko Belan, Žika Bogdanović, Dušan Makavejev, itd). Pa će „Sineast“ sedamdesetih (do 1972. obilato, nakon toga malo teže) biti retko mesto za štampanje otvorenijih kritičkih teza i provokativnijih analiza. Beograd tih sezona nema pravog filmskog glasila, ljubljanski „Ekran“ i zagrebačka „Filmska kultura“ drže se proverenih, većeg rizika lišenih pozicija. Uostalom, egzekucija Crnotalasovaca nije u hrvatskoj i slovenačkoj sredini ostavila traga: tu nije ni bilo nekoga za odstrel.

Novosadski dokumentarni kružok, rekosmo, potpuno je prevaspitan i „priveden pameti“. Ali „Beogradska škola“, preživevši u senci histeričnog juriša na „crne“ nametnike, doživljava sedamdesetih još jednu renesansu. Nakon prve faze – „čupave“ poetike i gradivne „sirovosti“ bivših amatera (Makavejev, Lazić), potom faze kojom dominira monumentalnost i stilska kaligrafija Krste Škanate, sad novi autori i kolor uključuju u svoj vokabular, podižući kompletnu dokumentarnu strukturu na još neviđeni stupanj metaforičke ekspresivnosti.

Nastavlja se