Jul je bio sazdan i od nekoliko mučnih, a upečatljivih sekvenci čiji sam bio svedok. Stevo Stamatović, vojnik martovac, kršni Era iz nekog sela sa Zlatibora, služio je u prvoj lakoj. Pamtim ga kao skromnog mladića, koji je časno služio svoj vojni rok.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (10)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.
Bio je prvi ili drugi jul. Rat u Sloveniji je trajao. Pucalo se i u Slavoniji, oko Osijeka. Vinkovački „domoljubi“ orgijali su po gradu, kaleći „domoljublje“ razbijanjem preostalih zdravih prozora srpskih kuća. Garnizon je bio uzbunjen. Čekali smo napad. Dežurao sam na prijavnici u popodnevnoj smeni. Pored prijavnice u pripravnosti bila je praga sa posadom. Ulaz u komandu bio je oklopljen vojničkim kasetama, napunjenim zemljom. Oko kasarne, svuda kuda je moglo da dosegne oko, pustoš. Nigde ni žive duše. U vazduhu se osećao opor zadah nesrećne, smutne tišine. Odjednom…
Nisam mogao da verujem svojim očima! Laganim, dostojanstvenim hodom, uzdignute glave na kojoj je ponosito stajala šajkača, ka kapiji je koračao visok stariji čovek, odeven u srbijansko narodno odelo, sa tkanom torbom o ramenu. Čiča je stao ispred zaključane kapije. Pozvonio je. Od nestvarnog prizora sebi sam došao tek posle zvona. Trkom sam izašao i otvorio mu. Čovek me je odmerio od glave do pete. Lice mu se na trenutak smračilo, ali je odmah zatim dobilo blag, roditeljski izraz.
– Pomaže Bog, dijete! – progovorio je mirno.
– Bog ti pomog’o, čiča – ispustio sam iz sebe davno zaboravljeni pozdrav, kojim je još moj pokojni deda sretao ljude.
Čovek je ušao unutra i prišao prijavnici. Utrčao sam u nju i otvorio šalter.
– Došao sam da vidim sina. Stevo Stamatović se zove. Vojna pošta je…
– Neka, poznajem ga. Odmah ću ga pozvati.
– Hvala ti, dijete.
– Uđi, čiča, u prijemnu sobu. Sedi i odmori se.
Čovek je ušao u prijemnu sobu. Odmah sam najavio posetu, pa sam i ja pošao tamo da ne bude sam. Čovek je sedeo, meni okrenut leđima. Prišao sam. Držao je šakama svoju bradu, nalakćen na kolena. Nisam izdržao:
– Kako si, pobogu, došao?
– Sa Zlatibora do Užica pešice. Otud do Beograda i ovamo vozom.
– U gradu je pakao.
– Ima mnogo nji’ove vojske.
– Niko te nije dirao?
– Nisam ni ja nikoga zadev’o, sine.
Zaćutali smo. Čovek je nastavio da brine svoju brigu. Posmatrao sam ga. Prizor za nezaborav… Stevo je brzo stigao pravo iz rova. Otac i sin su se, bez ijedne reči, zagrlili i izljubili. Seli su jedan naspram drugog i započeli ćutanje. Izašao sam iz prijemne sobe i zavukao se u svoju jazbinu.
Setio sam se Danka Popovića i njegovog Milutina. Literata ništa nije slagao kad je kazao da svoje nesreće ponavljački prepisujemo. Opet su se srpski očevi razmileli po Sremu i Slavoniji da traže sinove. Ovog puta, hvala bogu, još uvek žive. Jadne, osramoćene, bez krivice okrivljene, nikakve, ali žive. Suze nisam ni pokušavao da zaustavim. Šta će, mislio sam, ovom čiči Srbija, ako mu, ne daj bože, ubiju Stevu? Hoće li hteti moj otac, hoće li moći da se raduje srpskoj sreći, ako se ja sa njim njoj ne budem radovao? E, pa, jebem ja zemlju u kojoj očevi za vek pet puta moraju da sa’ranjuju svoje sinove i da žive sa crnom istinom da njih neće imati ko da ožali kad budu umrli…
Počelo je da se smrkava kad su iz prijemne sobe izašli Stevo i njegov otac. Preda mnom su se opet zagrlili… Pošto se oprostio sa sinom, čovek mi je pružio ruku.
– Fala ti, sine. Živ mi bio.
– Nema na čemu. Zašto noćas ne ostaneš da prenoćiš? Naći ćemo ti mesto.
– Idem. Ne brinite vi, đeco, ništa. Neće mene niko… Zbogom, đeco, i čuvajte se!
Stevin otac je izašao kroz kapiju i pošao nekoliko koraka. Onda se okrenuo i mahnuo nam. Potom je otišao istim onakvim hodom, kakvim je i došao. Ovaj put, činilo mi se, malo spokojniji… Smenu sam predao u 22 i otišao na počinak. Cele noći, međutim, nisam mogao zaspati. Pred očima mi je titrala jedna slika: laganim, dostojanstvenim hodom, uzdignute glave na kojoj je ponosito stajala šajkača, ka kapiji je koračao visok stariji čovek, odeven u srbijansko narodno odelo, sa tkanom torbom o ramenu… Jedva sam dočekao jutro. Stevu sam pronašao na doručku.
– Stevo, imate li telefon u kući?
– Imamo.
– Daj mi broj! Pozvaću preko centra veze da čujem kako ti je otac doputovao.
– E, hvala ti, Dejane. Baš brinem za njega.
Nedugo potom, ljubaznošću drugova iz centra veze, čuo sam dom Stamatovića. Javila se Stevina majka. Stari Stamatović već je otišao za svojim poslovima.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
