Političari između revolucija i reformi

Jozef Racinger – Benedikt XVI: Evropa – Njeni temelji danas i sutra (13)

Sadašnji papa Benedikt XVI zasigurno spada u najznačajnije teologe današnjice. U knjizi čije delove uz ljubaznost beogradskog izdavača „Novoli“ objavljujemo u feljtonu, autor se otvoreno suočava s ključnim pitanjima evropskog identiteta: Kako je nastala Evropa i koje su njene granice, šta su temelji evropskog identiteta? Ko ima pravo da se naziva Evropejcem i uđe u novu Evropu? Na osnovu tih pitanja on ističe značenje upornog naglašavanja duhovnih korena Evrope i moralnog temelja politike EU.

Političari iz svih stranaka danas obećavaju promene, naravno na bolje. Dok trenutno sve više gubi na značaju nekad mitska reč“revolucija“ odlučne reforme širokog spektra se sve više traže i obećavaju. Trebalo bi, dakle, zaključiti da u modernom društvu preovladava dubok osećaj nezadovoljstva i to baš tamo gde su blagostanje i sloboda dostigli do sada, neslućene razmere. Svet postaje sve nepodnošljiviji, a morao bi postati bolji, stoga se čini da je upravo to zadatak politike. Pošto se smatra da je poboljšanje i izgradnja novog sveta važan zadatak politike, može se shvatiti da je reč „konzervativac“ postala sumnjiva, tako da retko ko želi da ga smatraju konzervativnim. Čini se da je reč o tome, ne kako sačuvati sadašnje stanje nego kako ga prevazići.

Ovim temeljnim shvatanjem moderno poimanje politike, u stvari života u svetu, dovodi se u očiglednu suprotnost sa idejama prethodnih razdoblja čiji je zadatak političkog delovanja bilo čuvanje i odbrana postojećeg u odnosu na promene koje su pretile. Mala jezička napomena može nam ovde mnogo toga razjasniti. Kada je hrišćanstvo u rimskom svetu tražilo reč koja bi jezgrovito i razumljivo izrazila šta je Isus Hrist značio za njih, naišlo je na reč Conservator (čuvar, spasilac), kojom je u Rimu opisivan veliki zadatak i visoka služba u korist čovečanstva. Ipak, tu reč hrišćani nisu mogli i nisu hteli da prenesu na svog otkupitelja. Tim izrazom, u stvari, nisu mogli da prevedu reč Mesija – Hrist koja označava zadatak Spasioca sveta. Sa gledišta Rimskog Carstva najvažniji zadatak moralo je biti čuvanje carstva od svih pretnji, unutrašnjih i spoljnih, pošto je carstvo predstavljalo prostor mira i prava u kojem su ljudi mogli da žive sigurno i dostojanstveno. I hrišćani – savremenici apostola – znali su da cene garantovanje prava i mira koje je pružalo Rimsko Carstvo. Crkvenim ocima, pred pretećim rasulom koje su donosili prodori drugih naroda, sigurno je bilo stalo do opstanka carstva s njegovim pravnim garancijama i mirovnim poretkom. Ipak, hrišćani nisu samo želeli da sve ostane kako je bilo. Otkrivenje, koje se sa svojim viđenjem carstva nalazi na kraju Novog zaveta, svima je jasno pokazalo da tu ima nečega što se ne može očuvati, nego se mora promeniti. Činjenica da Hrist nije mogao biti označen kao Conservator nego kao Salvator (Spasitelj), sigurno nije imala nikakvo političko-revolucionarno značenje, nego je samo označavala ograničenost samog očuvanja i upućivala na dimenziju ljudskog postojanja koja prevazilazi političko delovanje za mir i red.

Pokušajmo da idemo dublje u takvo shvatanje obaveze politike. Iza alternative koja nam se do sada nejasno pokazivala u suprotstavljanju između pojmova Conservator i Salvator, pokazuju se u stvari dva različita rasuđivanja onoga što mora i može ostvariti političko i moralno delovanje, u kojem se ne samo politika i moral, nego i politika, religija i moral na različite načine međusobno prožimaju. Sa jedne strane statičko gledanje, usmereno na očuvanje, koje je možda najočiglednije vidljivo u kineskom univerzalizmu: večno isti red na nebu uzima se i kao merilo zemaljskog delovanja.

Nastavlja se