Rezolucija o položaju žene

Ivana Pantelić: PARTIZANKE KAO GRAĐANKE (9)

Knjiga Ivane Pantelić zanimljiv je doprinos savremenoj istoriji Srbije i bivše Jugoslavije. U svom istraživanju autorka obrađuje pitanje društvene emancipacije učesnica Narodnooslobodilačkog pokreta, partizanki i političkih aktivistkinja u socijalističkoj Jugoslaviji, nastaloj delimično i njihovim angažmanom u oslobodilačkom, revolucionarnom i građanskom ratu između 1941. i 1945. godine. Težište je na idejama, aktivnostima i problemima istaknutih predstavnica predratnog levičarskog ženskog pokreta, odnosno pokreta otpora, koje su posle 1944/45. godine vršile određeni politički i društveni uticaj u Antifašističkom frontu žena Jugoslavije, ali bile i na odgovornim funkcijama u partijskoj i državnoj hijerarhiji. Uz dopuštenje izdavača (Izdavači: Evoluta, Institut za savremenu istoriju) prenosimo najzanimljivije odlomke.

Odlučeno je da četvrta potpredsednica bude iz Kine, ali za vreme trajanja kongresa ona nije imenovana. Izvršni odbor je brojao 26 članica. Jedna od njih bila je predstavnica žena Jugoslavije – Mitra Mitrović.

Kao rezultat rada konferencije sačinjena je Rezolucija o ekonomskom, pravnom i društvenom položaju žene. U njoj je zaključeno da su se žene svih zemalja herojski ponele u ratu, da su same podnele veliki deo ratnih strahota i tereta, te da su tako celom svetu pokazale da su sposobne da budu jednako dobre majke, bolničarke i pravi borci. Konstatovale su da je u miru položaj žene sličan onome pre rata, naime, da su žene u većini zemalja i dalje podređene u odnosu na muškarce.

Zbog svega ovoga, one su definisale zahteve čije bi ispunjenje dovelo do izjednačavanja položaja žena u društvu. Prvenstveno su tražile mogućnost jednake dostupnosti školovanja i osnivanje dečijih ustanova, kako bi žene bile više rasterećene, kako bi mogle da se posvete razvoju karijere. Založile su se za jednak pristup svim profesijama, uvođenje mera za zaposlenje svih žena, izjednačavanje plata žena i muškaraca na istim radnim mestima, uvođenje obaveznog osiguranja za zaposlene žene, duži odmor za porodilje i besplatnu lekarsku pomoć.

Pored borbe za socijalna i ekonomska prava, definisani su i zahtevi za politička i građanska prava žene, od kojih je prvo bilo aktivno i pasivno pravo glasa, a zatim i jednaka prava supružnika na decu, istovetna prava na raspolaganje bračnom imovinom i ravnopravnost pri razvodu braka. Zanimljivo je da je član koji se, između ostalih, odnosio na politička prava žena glasio: „pravo žena da slobodno osnivaju svoje zasebne vaspitne i kulturne organizacije i da budu članice svih demokratskih organizacija“.

Uočava se da je potpuno izostavljena mogućnost da žena ima pravo da osnuje političku partiju. Ova činjenica je veoma interesantna s obzirom na to da su članice rukovodstva MDFŽ bile izuzetno politički aktivne osobe, počev od Dolores Ibaruri, Mari-Klod Vajan Kuturije i Nine Popove, koje Karen Ofen opisuje kao „proslavljene heroine antifašističkog otpora“, pa sve do predstavnica jugoslovenske delegacije u kojoj su osim Mileve Rodić, seljanke iz Drvara, i Olge Humo, koja je tada radila kao profesorka engleskog jezika u Sarajevu, bile ministarke Mitra Mitrović i Anka Berus, te narodna poslanica i buduća potpredsednica Sabora NR Hrvatske Kata Pejnović i načelnica Ministarstva narodnog zdravlja dr Olga Milošević.

Zahtevi izloženi u Rezoluciji o ekonomskom, pravnom i društvenom položaju žene bili su veoma jasno i detaljno definisani, ali se čini da neki od njih ni danas nisu u potpunosti ispunjeni. Ispred jugoslovenske delegacije kongresu se obratila Mitra Mitrović, i tom prilikom govorila o hrabrosti jugoslovenskih žena tokom Drugog svetskog rata, o ulozi Komunističke partije u stvaranju nove Jugoslavije. Naglasila je da su žene uživale sva politička prava na teritorijama koje su tokom rata oslobodili partizani. Takođe je istakla da AFŽJ u tom trenutku okuplja tri miliona žena. I konačno, pozvala je sve žene sveta da se bore do potpunog uništenja fašizma. Jedna od naših sagovornica, Olga Ninčić Humo, prisustvovala je Prvom kongresu MDFŽ, ali nije smatrala da bi mogla bilo šta posebno da nam kaže o radu samog kongresa. Potvrdila je izveštaje savremene štampe i podatke koje je moguće naći u zvaničnim dokumentima. S nama je podelila ponajviše utiske koje je ponela s kongresa: „Govorila je ona La Pasionarija, ona je bila vrlo interesantna figura, to za ono vreme, i bila je izvanredan govornik, španski lepo zvuči. Držala je govor i žena sekretara Komunističke partije Francuske. Ona je, kao, otvorila i držala uvodnu reč i hvalila učešće žena u antifašističkoj borbi, kaže ona: ’Između ostalih da ne izostavimo da spomenemo jednu vrlo malu zemlju, ali i pored toga što je bila vrlo mala uzela je vrlo aktivnog učešća u ratu, a ja pomislila – sad će da kaže za nas, i ljutim se što kaže da smo tako mali, a ona posle toga kaže: ’To je Luksemburg’. Uvek se kod tih francuskih komunista osećalo protiv nas, oni su bili ljubomorni, oni su hteli da uvek i u svemu budu glavni, a nisu bili.“

Nastavlja se