Iako su zaposleni u nekoliko velikih javnih preduzeća pokušali da na talasu štrajkova koji je poslednjih meseci zapljusnuo Srbiju „izboksuju“ i za sebe veće zarade i sruše dogovor Vlade i MMF-a o zamrznutom platnom fondu u tim sistemima, činjenica je da u javnosti njihovi zahtevi nisu naišli na simpatije.
Čak i kada su pokušavali da prikažu računicu koliko im je, na primer zbog rasta evra, realna zarada smanjena, većina građana je ukazivala da je reč o radnicima koji su decenijama unazad imali privilegovan položaj zahvaljujući ne samo monopolskoj poziciji na tržištu, nego i specifičnoj korelaciji sa politikom, koja je u njima videla velike mogućnosti zbrinjavanja svojih zaslužnih kadrova.
Upravo tim razlozima objašnjava se najveći deo animoziteta javnosti prema njihovim zahtevima, jer nije svako mogao da se zaposli u EPS-u, Telekomu, Pošti ili nekoj drugoj profitabilnoj, ali čak i u loše stojećoj kompaniji na državnim jaslama. Sigurnost, visoke plate i za naše prilike dobri uslovi rada koje su imali radnici u većini tih firmi, osnov je zbog koga svaki njihov zahtev u javnosti dočeka izreka „našli pa zašli“. Čak i kada se u analizu uključe državne kompanije lošijih performansi, poput Železnica ili brojnih rudnika, poteže se činjenica da je reč o poslovima koji se dotiraju iz državnih subvencija, novcem svih građana, pa se razumevanje za nedaće zaposlenih pojavi samo u retkim prilikama, kada, na primer, protestuju rudari. Inače, prema evidenciji Narodne banke Srbije, od ukupno 110.000 registrovanih preduzeća, samo 702 imaju status javnih, a većinu njih su osnovale lokalne samouprave. Više od 600 firmi iz te kategorije u 2008. godini poslovalo je sa gubitkom, a ukupan minus od 52,9 milijardi dinara četvorostruko premašuje ostvarenu dobiti od 11,4 milijarde dinara. I pored toga, zarade u javnim preduzećima za 37 odsto su više od republičkog proseka.
Ipak, ekonomista Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta, ističe da loši poslovni rezultati, i pored činjenice da tim kompanijama ne upravljaju profesionalni menadžeri nego politički kadrovi, nisu uvek rezultat neadekvatnih poslovnih odluka, nego su često posledica državne politike, deo njenog socijalnog programa koji se reflektuje kroz način formiranja cena usluga i kroz sistem naplate potraživanja.
Istovremeno, nije teško dokazati koliko je status radnika u privredi, ili u privatnim i privatizovanim firmama iz gotovo svih grana (ne računajući samo sektor finansija, osiguranja i nekretnina) gori u odnosu na zaposlene u javnim preduzećima. Koliko god da je savremenih propisa donela, država nije bila zainteresovana da u privatizovanim i privatnim firmama obezbedi zaštitu prava zaposlenih, pa se na prste mogu izbrojati poslodavci koji uredno uplaćuju poreze i doprinose, redovno dele plate i obezbeđuju sredstva za godišnji odmor, regres, topli obrok.
O sigurnosti radnih mesta nema ni govora, a o nekim stimulativnim otpremninama za višak zaposlenih, pregovara se jedino u retkim privatizacijama značajnijih preduzeća, ali je i tada realizacija socijalnog programa pod znakom pitanja. Sve te probleme većina zaposlenih u javnim preduzećima nema, a čak i kada se postavi pitanje viška radne snage, to prate obećanja o izdašnim otpremninama.
Ivan Nikolić ukazuje da je teško uopšte porediti zarade u javnim preduzećima i u realnom sektoru, jer tu postoji metodološki problem, koji nastaje zbog izraženo povoljnije kvalifikacione strukture u državnim firmama, ali i kada se to uzme u obzir, plate su generalno znatno iznad proseka u privredi, a eventualno dodatno povećanje plata i isplata bonusa obično nema nikakve veze sa privrednim kretanjima.
– To odstupa od karakteristika razvijenih tržišnih ekonomija, gde su zarade u državnoj službi daleko ispod onih koje se ostvaruju u privredi, dok kod nas plate u javnom sektoru imaju svoje autonomno kretanje, kaže Nikolić.
Jasno je, međutim da položaj radnika u svim javnim preduzećima nije isti i da se bitno razlikuje pregovarački potencijal koji imaju veliki državni monopoli od onih malih koji se stvaraju u lokalnim sredinama. Ali, ne bi trebalo zanemariti ni to da i preduzeća čiji su osnivači opštine, trpe uticaj lokalnih koalicija i zavise od snage i interesa partije čiji su izborni plen.
– Lokalna javna preduzeća bila su i ostala mesto borbe za političke poene, a da pri tom niko nikada nije napravio analizu efikasnosti firme niti utvrdio optimalan broj zaposlenih, tvrdi Nikolić i dodaje da takva analiza nije sačinjena ni za velika javna preduzeća, iako ne postoji dilema da u njima ima dosta prostora za racionalizaciju ne samo radne snage, nego i proizvodnog i tehnološkog procesa.
I Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, kaže da su najave štrajkova u nekoliko velikih javnih preduzeća ukazale na činjenicu da su zaposleni u njima odvojeni od ekonomske realnosti zemlje.
– Van svake sumnje, štrajkovi u velikim javnim preduzećima gde zaposleni traže povećanje zarada, iskaču iz dogovora Vlade sa MMF-om. Oni zapravo mogu da povećaju plate, ali bi u takvoj situaciji morali da smanje broj zaposlenih kako u masi ne bi došlo do uvećanja, a to je tek teren na koji oni nisu spremni da izađu. Mislim da su reakcija Vlade i stav predsednika bili primereni, a tu se često kao problem javljaju sindikalci u tim preduzećima, koji su navikli da stalno nešto traže kako bi opravdali svoje funkcije i obezbedili da ostanu na njima, ističe Goran Nikolić i dodaje da u javnim preduzećima nije retka ni sprega između rukovodstva i sindikalnih predstavnika, u kojoj jedni druge čuvaju, a eventualni protesti ili najavljeni štrajkovi kontrolisani su od strane menadžmenta i neretko predstavljaju model za ispitivanje rejtinga čelnika u ukupnom sistemu vlasti.
On naglašava da bi sindikati i zaposleni u javnom sektoru trebalo da imaju u vidu da je kriza u kojoj se još nalazimo i dalje velika, da će oporavak biti spor i sa blagim rastom, najsporije u realnom sektoru, i da ukoliko i u takvim uslovima ponovo postave pitanje visine svojih plata, kao što Telekom najavljuje da će učiniti 1. februara, može se dogoditi da Vlada preduzme i radikalnije mere.
– To nije nepoznat metod smirivanja tenzija u javnom sektoru, jer je još pre nešto više od dve decenije, tadašnja britanska premijerka Margaret Tačer na štrajk javnih službi reagovala uručivanjem otkaza, podseća Nikolić i dodaje da je kod prvog talasa štrajkova u javnom sektoru zanimljiv i model kojim je država nameravala da reši problem, a to je da isplati deo pretpostavljene dobiti, što je pokušaj stvaranja parafiskalnog deficita.
– Nije reč ni o malim sredstvima, jer bi za najavljene isplate u TENT, na primer, trebalo izdvojiti 3,7 milijardi dinara ili 0,5 odsto budžeta, što ne bi bilo prikazano kao rast zarada. Takvih skrivenih mogućnosti ima i u drugim preduzećima, iako nešto manje otkad se javni prihodi stavljaju pod sve ozbiljniju javnu kontrolu, naglašava
Rudari bez uplata za penziono
Država nema isti odnos prema zaposlenima u javnim preduzećima. Za mnoge je tako bilo iznenađenje to što su, pre nekoliko meseci, rudari Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja iz Resavice, koje okuplja devet ugljenokopa, organizovali protest jer im država nije uplaćivala doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa čak ni oni koji su ispunili uslove za penziju nisu mogli da zaključe radni odnos.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
