Smatramo da je naša obaveza prema naslovu rubrike, da prozborimo koju o performansu koji se odigrao pred milionima gledalaca Javnog servisa i koji nam je prezentovan kao izbor predstavnika Srbije na Evrosongu 2010. Inauguracija estetike turbo folka, koja se odigrala o trošku i naše malenkosti, što pod prinudom plaća TV pretplatu, završna je scena tragedije koja je prvi čin imala još pre dvadesetak godina, kada je gospođica Jahić, alijas Lepa Brena, pokušala da pesmom „Sitnije, Cile, sitnije“ osvoji Evropu. Što reče Čehov, pištolj koji se pojavi u prvoj sceni, mora do kraja komada i da opali.
Put od misaone sadržine u kojoj se Breninom Ciletu sugeriše da eksplodira (Bum, Cile, bum…) na plastu sena (pa me odvedi… u vrbake, seno, seno, da se milujemo, je-mo…) zaokružen je darivanjem (Samo malo mu ga daj…) metropole u kojoj se ljubi višekratno (Ne jednom, ne dvaput, tri puta ne, Beograd, Beograd, tri puta po naški je…). Katarzičnom zapevanju poskočica, prethodila su dva supklimaksa: u prvom je apostrofiran predsednik i sugerisano mu je da zove mornaricu telefonom, nakon čega nam je bačena istina u lice (Svi smo mi za ludnicu…), a u drugom nas je onomatopejom šišmiša (ššššššššš….) povisoka lepojka uputila na ljubljenje iz perspektive Tuluza Lotreka (Samo bi se malo niže, niže, niže, niže, niže ljubio) ubeđena da je ljubav, citiramo, musaka!!! Što reče jedan zblanuti ovdašnji kompozitor, samo su nam još rašljari i gutači vatre nedostajali! I slepi Makarije…
Ne predstavlja nama problem to što ćemo se po ko zna koji put Evropi, u koju se kunemo ko u boga – što je i ilustracija naše iskrenosti glede pravovernosti – predstaviti kao egzotično pleme koje nesrećnim spletom okolnosti živi u Evropi, a kojem je primerenija lokacija na relaciji Galapagos-Patagonija. Mi smo već dovoljno poradili na sopstvenom imidžu, te nas jedno Milanče manje ili više neće načiniti crnjim no što smo. Mnogo veći problem od toga što smo somnabulno buncanje reči koje se „sparivadu“ proglasili tradicijom (kojom se jedino može „razbiti“ Stara Dama, što je tačno onoliko koliko i to da se „Molitva“ nije dogodila) jeste to što smo turbo folk legalizovali, dali mu potvrdu da je naša zvanična estetika na putu osvajanja Evrope, i kada tome pridružimo predsednikovo (j)evropejsko (ne)obavezujuće mišljenje da je „baba koja se češlja“ slika i prilika našeg mentaliteta, eto nam ga prototip budućeg građanina evropske Srbije – koja takva ni u predsoblje Evrope nos promoliti neće.
Vraćanje tradiciji kao merilu osobenosti u galimatijasu naroda koji čine tu Evropu, ne treba da bude, da se figurativno izrazimo, guranje ruku u masnu gibanicu i držanje za vrhove opanaka, već stvaranje atmosfere (a u tome RTS ima ulogu spram moći) u kojoj bi se raznim Milankovićima, Teslama i Pupinima omogućilo da postanu to što su postali – ali u Srbiji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
