Najbolja igra ikad

Ispitujući jezičke kontakte, lingvista Marko Simonović podseća na činjenicu da je većina onih koji unose novine bilingvalna i da pozajmljuju iz jezika koji i sami govore, dakle „pozajmljivanje od samog sebe“. Osim obilja stranih reči i izraza poput biznis, šoping, velnes, tač skrin, dejt, koje govornici koriste u određenim situacijama, ne gubeći iz svog repertoara reči poslovanje, kupovina, sastanak…, u srpski jezik se preključuju i strani rečenični obrasci. Simonović daje primer najbolja igra ikad od engleskog best game ever. Razlika je u tome što u ovom izrazu nema nijedne engleske reči, već se pozajmio samo engleski obrazac. Mada bi normativno prihvatljiviji bio prevod najbolja igra svih vremena, ova prva konstrukcija je već sasvim ustaljena.

Već je jako čudno šta se ranije, u starim jezičkim savetnicima, smatralo rogobatnim i jeziku nepotrebnim. U Srpskom jezičkom priručniku Ivan Klajn navodi zanimljive primere koji su se u jednoj gramatici iz tridesetih godina prošlog veka ubrajali u „loše germanizme i barbarizme“, a to su izrazi poput teško mi pada, odneti pobedu, doći k sebi, voditi računa, imati u vidu, padati u oči, uzeti u obzir. Ili, prema drugoj studiji, sklopovi koji „sakate naš lepi jezik“ jesu još i ići na ruku, doći do reči, imati smisla za nešto, pa čak i bela kafa.

Danas naši normativci proganjaju konstrukciju kafa za poneti, burek za poneti, takođe upliv stranog jezika, jer predlog sa infinitivom ne ide, mada ne mogu da smisle adekvatnu zamenu. Nije omiljen ni izraz iz razloga, kao ni po pitanju (rasprava po tom pitanju), što je rusizam za koji se smatra da nepotrebno opstaje u našem jeziku.