Odlazak glumca koji nije imao dublere

Junak 35 partizanskih filmova, koji su mu doneli svetsku slavu, pre svega u Kini, Živojivić se smatra i jednim od rodonačelenika crnog talasa u jugoslovenskoj kinematografiji. Povodom odlaska velikog glumca juče su se oglasili srpski državni zvaničnici, političari, Živojnovićeve kolege, prijatelji…

Živojinovićeva porodica potiče sa Kosova i Metohije. Rođen je u Koraćici pod Kosmajem 5. juna 1933, gde je završio prvi razred osnovne kole. Školovanje je nastavio u Beogradu, na Crvenom Krstu gde je proveo najveći deo života. Već sa 15 godina, posle iskustva statiiste i scenskog radnika u Akademskom pozorištu, odlučio je da gluma bude njegov životni poziv. Prvu i treću godinu srednje glumačke škole završio je u Nišu, a drugu i četvrru u Novom Sadu.

Pozorišnu akademiju u Beogradu upisao je 1954. iz trećeg pokušaja. Studurao je u klasi čuvenog teatrologa, dramskog pisca i reditelja Jovana Kulundžića zajedno sa Branimirom Torijem Jankovićem, Nikolom Simićem, Ružicom Sokić, LJiljanom Marković, Radmilom Radovanović Andrić, Radom Đuričin, Aleksandrom Aleksovim… Za diplomsku predstavu „Sumnjivo lice“ dobio je desetku.

Iako je tvrdio da pozorište voli više od filma, u teatru je igrao samo nekoliko sezona i to u tadašnjem Savremenom, danas Beogradskom dramskom pozoršitu. Kasnije je pričao da uz tadašnji prvi pozorišni tim u kome su bili LJuba Tadić, Rade i Olivera Marković, Đuza Stojiljković, Mihailo Vitorović…, nije imao šanse da se istakne.

Pozorište je napustio zbog filma, a filmske statistke pokazuju da po broju uloga drži rekord u celokupnoj istoriji jugoslovenske kinematografije. Igrao je raznovrsne uloge – heroje, zlikovce, ljubavnike, seoske đilkoše…, čak je u lakim komedijama parodirao svoju sliku akcionog heroja. Bio je poznat po tome što nije odbijao uloge i nije imao dublere. Sam je govorio da „ni za hleb ne bi zaradio da je igrao na kartu lepote“.

Bio je pokretač, osnivač i prvi predsednik Udruženja filmskih glumaca Srbije i direktor filmskog programa Slobodarskih svečanosti u Sopotu. Kad je 2010. proslavljao 77. rođendan i 55 godina umetničkog rada, beogradski Centra Sava bio je pretesan za sve njegove prijatelje, kolege i poštovaoce, koji su došli autobusima, automobilima i kombijima iz svih krajeva Srbije.

U braku sa Julijanom – Lulom Živojinović, sa kojom se oženio 1960. ima dvoje dece. Pažnju javnosti neko vreme privlačio je i svojim prijateljstvom sa takođe velikim jugoslovenskom zvezdom Borisom Dvornikom, koje je 1991. tokom raspada SFRJ doživelo krizu, ali je obnovljeno deceniju i po kasnije preko video linka između Splita i Beograda.

/Živojinovićeno zdravlje počelo je da popušta 2006, najpre doživeo srčani, a potom moždani udar. Poslednji film „Led “ smimio je pre pet godina, Izdavačka kuća „Vukotić media“ nedavno je objavila njegovu biografiju „Bata – Još ovaj put“ u kojoj Živojinović govori o svom životu, ulogama, rediteljima, partnerima…

– Ne znam u koliko filmova i TV serija sam igrao. Nisu to orasi da ih sabiramo i skupljamo. Za naše uslove bilo ih je dosta, čak i previše… Veliko mi je zadovoljstvo da sam uradio sve što sam uradio. Zadovoljstvo mi je i to što vrlo brzo zaboravim sve ono što sam učinio, bez zanošenja uspehom određene uloge kod publike ili kritike. Nikada se nisam poistovećivao sa likovima koje sam tumačio. Po završenom poslu, bežao sam od svega što sam uradio. Čak nisam gledao sve svoje filmove, od kojih neke nije ni trebalo da snimam. Mislim da sam od onih ljudi koji su ispunili sve svoje želje i sve svoje ambicije. Da sam se bavio nekom drugom vrstom umetnosti, možda bih drugačije razmišljao. Ovako, posvetio sam sav svoj život filmu. Znam šta su želje glumaca – uvek nešto treba da se odigra – govorio je o sebi Velimir Bata Živojinović.

Poslanik i predsednički kandidat SPS

Osim sa glumom Bata Živojinović aktivno se bavio i politikom. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, javno se hvalio prijateljstvom sa nekadašnjim doživotnim predsednikom SFRJ Josipom Brozom. Od devedesetih godina 20. veka bio je poslanik SPS u Skupštni Srbije u četiri mandata, a 2002. i kandidat socijalista na republičkim predsedničkim izborima u Srbiji, kad je tadašnji predsednik ove stranke Slobodan Milošević iz Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu podržao kandidata SRS Vojislava Šešelja. Iz politike se povukao krajem 2003. godine.

Poslednja priznanja

Na ovogodišnjem FESTU Bata Živojinović dobio je posebno priznanje – Nagradu Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Povodom Dana državnosti Srbije predsednik Republike Tomislav Nikolić odlukovao ga je prošle godine Zlatnom medaljom za „za izuzetne zasluge i postignute rezultate u kulturnim delatnostima“.

Megazvezda jugoslovenskog filma

Vest o smrti Bate Živojinovića prenela je i američka agencija AP, navodeći da je reč o nakadašnjoj „megazvezdi jugoslovenskog filma“ i „legendi srpskog glumišta“. Odlazak „najpopularnije filmske zvezde bivše Jugoslavije“ je udarna vest u medijima svih bivših jugoslovenskih republika.

U Kanskoj konkurenciji

U zvaničnoj konkurenciji Kanskog festivala bilo je sedam filmova u kojima je Živojinović igrao: „Vlak bez voznog reda“ (1959), „Pogled u zjenicu sunca“ (1966), „Skupljači perja“ (1967), „Biće skoro propast sveta“ (1969), „Seljačka buna 1573“ (1976), „Grupni portret s damom“ (1977) i „Poseban tretman“ (1980). Prema anketaram beogradskih medija iz 2000, bio je šesti na listi najboljih srpskih glumaca.

Omaž u Kinoteci

Jugoslovenska kinoteka je otkazala planirane projekcije i zamenila ih mini omažem Bati Živojinoviću, na kome su prikazani filmovi: „Tri“ (1965) Aleksandra Saše Petrovića, „Breza“ (1967) Ante Babaje i „Tren“ (1978) Stoleta Jankovića. Velika retrospektiva ostvarenja Bate Živojinovića, kako je najavljeno, biće priređena u Jugoslovenskoj kinoteci u drugoj polovini juna, posle Festivala nitratnog filma.

Na vest o smrti

LJubiša Samardžić

glumac i reditelj

Malo čas, kada sam saznao da je naš ugledni kolega Bata Zivojinović otišao, zanemeo sam! Sećanja ne blede! Ostavio je neraskidiv trag svojim raskošnim darom u mnogim našim zajedničkim filmovima. Pula nam se klanjala. Deca nam rasla! Mira i njegova Lula bile su bliske. Ostavio je trajan pečat svojim rolama. Imao je personalnost, britkost i raskošan dar kojim je plenio gledališta. Neka mu je laka zemlja. Svi smo mi na istom putu!

Emir Hadžihafizbegović

sarajevski glumac

Moja prva asocijacija na Batu Živojinovića je film koji sam radio sa njim nakon završene Akademije – „Ada“ Milutina Kosovca, u kome su igrali još Bora Todorović, Zoja Odak, Aleksandar Berček, Vesna Čipčić… Ja sam igrao Batinog sina, buntovnog mladog pesnika koga on sklanja sa ulice. Bila je čast igrati pored Bate Živojinovića. Uz Pavla Vuisića, Bata je bio jedan od tih velikih bardova sa kojima sam imao priliku da igram. Za samo dve godine Srbija je ostala bez tri velika glumca – Bore Todorovića, Dragana Nikolića i Bate Živojinovića. Sa takvim ljudima odlazi jedno vreme, jedna epoha, jedan sistem vrednosti, jedna priča koja nema nikakvu ideološku potku, već nešto što nam danas nedostaje – kvalitet. Znam da je Bata bio bolestan. Borio se sa šećerom. Išao je na Kubu tražeći lek. Čak je i meni pomagao kada sam dobio šećer, pa sam preko Lule i njega dolazio do lekova. Šta reći nego – da mu bog podari lepi smiraj. Sećaćemo ga se po sjajnim i velikim ulogama i kao nekoga ko je svoj posao radio u vreme kada je bog hodao po zemlji.

Voja Brajović

glumac

On je pre svega bio glumačka veličina i to je najvažnije reći. Otišao neko ko je svetska mera vrednosti prema onome što je kao glumac umeo. I nemojte uzimati u obzir sve to što je radio jer smo mi u našim oklonostima prinuđeni na to ne bi li othranili svoje porodice, nego njegove značajne uloge koje su afirmisale ono što je najznačajnije u kinematografiji ovog regiona kao što je crni talas. Batina harizma je dominirala i prepoznavala se u mnogim važnim filmovima i njegov odlazak je nenadoknadiv gubitak ali i uzor i inspiracija glumačkim generacijama koje dolaze. Ono što je ostavio iza sebe je svojevrsna kulturna baština. Mislim da bi, i da se nije bavio politikom, sigurno pobedio na predsedničkim izborima. Plenio je svojom lićnošću, bio je omiljen, ljudi su ga prosto voleli i van filmskog platna. Od pozorišta se davno oprostio i ja verujem da mu je to ostala neispunjena želja. Za pozorište nije imao vremena iz njega je izašao jako mlad ali sam siguran da bi i tu imao velikih umetničkih rezultata.

Radko Polič

slovenački glumac

Bio je ljudina, laf i velika zvezda. Mi smo ga svi zvali Životinja zato što je gutao uloge. On je glumac kojeg je gledalo najviše ljudi na svetu u filmu „Valter brani Sarajevo“. Sećam se da mi je pričao: „Bio sam u Kini, ali nisam nogama stao na tlo te zemlje“. Ja ga pitam kako, a on mi kaže da su ga od kako je izašao iz aviona nosili na rukama. Neverovatan je bio. Za vreme samog snimanja je zračio izrazito pozitivnom energijom. Nikad nije bilo nikakvih svađa. Sve se lagano radilo a, budući da je Bata prema svemu imao humoristički pristup, u pauzama snimanja s njim je bilo mnogo smeha i cerekanja. Tako je bilo lakše i raditi ,bilo da je sneg ili blato. S njim sarađivati je u pravom smislu te reči bila poezija. Privatno bi o njemu mogao napisati romane zato što je bio zabavan čovek pun radosti, smeha i energije. Voleo je društvo i umeo je da uživa u lepoti života. Znao sam da je bio bolestan i na neki način sam bio pripremljen ali, kada sam čuo da je umro, bio sam jako tužan jer je otišao moj veliki drug.

Predrag Ejdus

glumac

Bata Živojinović je sigurno legenda jugoslovenskog filma. Čovek koji je i u svetskim razmerama odigrao najveći broj svojih uloga na filmu – više od 150. I u tom ogromnom broju sigurno je deset antologijskih. Kada je reč o filmu Bata Živojinović je, uz Pavla Vujisića, obeležio epohu jugoslovenskog filma.

Nikola Kojo

glumac

Sve drugo se o Bati već zna a ja ću ga pamtiti po onome po čemu ga niko ne zna dok se bavio politikom. Jedino što je radio jeste da nikad nikog iz kulture nije odbio da mu pomogne. Čak u serijama i filmovima u kojima nije igrao – ko god mu je došao da se obrati za pomoć, Bata mu je pomogao i trudio se da reši problem na svaki način. Naravno, pamtiću ga i kao jednog od duhovitijih ljudi.

Andrej Aćin

reditelj dokumentarnog filma „Valter“

Tog dana smo se vozili po Havani, uspeo je da me nagovori da mu kupim cigare iako mu je bilo zabranjeno da puši, smejao se sve dok nismo došli do dela u kojem sam ga pitao šta ga još uvek drži da grabi dalje. Sedeli smo dugo u tišini nakon njegove priče i gledali se. Obojica smo znali da je to bio njegov filmski testament ali nijedan to nije hteo glasno da izgovori.

„Šta ovo bi, Bato?“ najzad sam smogao hrabrosti da prekinem taj trenutak.

„Ne znam ni ja. Izgleda da smo se mi već oprostili…“ rekao je dok mu se osmeh vraćao na lice.

„Pa ne može tako! Nismo se tako dogovorili! Nije po scenariju!“

„Ma jebeš scenario!“

Samo me je zagrlio i tako smo se smejali životu, mitovima, sebi… Bio je to veliki dan. Zbogom, Bato. Mirno plovi u legendu. Nećeš biti zaboravljen.