Od svog nadničarskog rada i majčine penzije, koju je nasledila od muža ubijenog u ratu, u jednom bosanskom srpskom selu, u vreme sadašnje, s tom nadžak-udovicom majkom i milom ženom, Bošnjakinjom i muslimankom, skromno živi mlad i pitom čovek što majku poštuje i njenoj se reči pokorava, a ženu obožava – svaku bi joj želju ispunio, samo da je to i majci po volji.
Ozlojeđena što joj se već pet godina ne rađa unuče, tim više što je snaha muslimanka, a najviše kad sazna za sinovljevu nameru da, za izgradnju vodovoda, strancima proda bunar, te od tih para da kupi u Sarajevu stan i tamo se nastani s ženom, među njenom svojtom – majka uz pomoć seoskog vračara i spletkaroša u kuću dovodi trudnu udovicu, navodno za ispomoć, a u stvari da s njom spari sina, dobije unuče (jer znade mater da nije muslimanka nerotkinja, već je jalov sin) te snahu iz kuće protera. U svom naumu, na kraju i uspe, ali uzrokujući tragediju. Kad mu žena ode iz kuće, sin će se ubiti.
To je siže dramskog komada „Bunar“ Radmile Smiljanić, a ideja je tu da nacionalizam starih guši i usmrćuje život novih generacija. Onima koji žele da žive u svom vremenu, geteovski rečeno, potrebni su novi maniri, suprotni svakoj parohijalnosti i nacionalizmu. Izvan tragičnog dejstva, predstava se i podsmeva besmislenosti ovog nacionalizma. Majka je omađijana turskim televizijskim serijama, i to su joj najuzvišeniji, estetski trenuci oporog života, a mrzi muslimane u Bosni, s kojima, dakle, podjednako jedva pabirči kraj s krajem i uživa u istim telenovelama.
Radmila Živković, u ulozi Majke, osetila je i pokazala svaku crtu ovog karaktera – i okorelost u nenavisti prema svemu nesrpskom, i dubinu neznanja koje, iako nas ljuti, predstavlja opravdanje; i primitivnu lukavost, i ubeđenost da čini samo ono što je najbolje.
Jovo Maksić, u ulozi sina Miloša, pred nama je u tih sat i po predstave otkrivao sve što je taj preosetljivi, nesigurni mladić osećao i pomišljao, tako ubedljivo da smo to gotovo mogli da opipamo. Mariana Aranđelović kao Jasmina, Miloševa žena, emancipovana seoska devojka, pokazala nam je da za emancipaciju nije potrebno edukacije, nego žeđi za slobodom. Ivana Šćepanović kao Smilja, udovica udavača, tumačila je lik spreman na najpokvarenije stvari, a da po sebi nije pokvaren – lik oguglao na užase i odustao od svega, pa tavori onako kako drugi hoće, bez odgovornosti i straha, iako poseduje ogromnu snagu i strast. Novak Bilbija je Vrača igrao kao intriganta koji će učiniti što god treba zarad i najskromnije materijalne dobiti. U ovim primitivnim uslovima, s velikim prometom i malom zaradom, svoj biznis spletkama i vradžbinama ovaj neobrazovani čovek vodi kao kakav službenik osiguravajućeg društva.
U predstavi Egona Savina, s vidljivom intencijom da se kritikuje srpski nacionalizam, krije se interes sasvim suprotan toj intenciji. Naime, naše realno iskustvo urbanog maskulinističkog nacionalizma koji je uzrokovao ratove, sasvim je suprotno (imaginarnom) postratnom ruralnom femininom nacionalizmu, o kojem je reč u „Bunaru“.
Nacionalizam koji je raspirio vojne sukobe nije ruralnog porekla, niti su mu žene bile glasnogovornice. Naprotiv, žene su bile i najveće njegove žrtve i najistrajnije borkinje protiv njega. Ukratko, nacionalizam jedne neobrazovane seljanke kojoj je u ratu ubijen muž, nešto je sasvim drugo od nacionalizma elite, predvođene akademicima, koja je svojim idejama popločala put ratu.
Hamlet kaže: „Pozorište, eto zamke u koju ćemo uhvatiti kraljevu savest.“ Zamka se, dakle, ne postavlja za savest Jorikovu ili Ofelijinu. U predstavi „Bunar“, zamka je postavljena za savest uboge, priglupe i nepismene žene, čime savest tvoraca ratnohuškačkog nacionalizma ostaje mirna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
