Imam dva jaka utiska. Svakom po dvesta reči. Ovo je već deseti dan kako u obližnjem kafiću kupujem „kafu za poneti“ (sintagmu ne bih komentarisala). Dva dana bez poklopca jer im se broj delova opreme ne mečuje. Uzmem gorepomenutu kafu i do redakcije je isproisipam do pola. Zato što mi je jeziva ideja da kuvam u plastičnom „kuvalu“, a drugog načina da dođem do kofeina nema. Nema ni vremena da sednem u baštu pa iz debele keramičke šolje ispijem omiljeni napitak. Kako se može pretpostaviti, kilavi kapućino dobijam u kartonu. Neću da žalim za vremenima o kojima sam slušala, kada se kafa po radnim organizacijama pila tokom celog dana, žalim za svojim prohujalim kriterijumima, kada sam i vodu pila iz tankog fragilnog stakla, a čaj iz porcelana.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Bilo kako bilo, stradaju lepi rituali i u dobu estetskih kao osnovnih vrednosti, konzumiramo baš njih ignorišući. Neki jalovi hedonizam ili snaga zavisnosti? Pijem iz te rušne crveno-bele kartonske čaše i ličim sebi na grupe nikotinskih uživalaca načičkanih ispred banke oko jedne pepeljare (zapravo flaše u kojoj se pravi turšija od opušaka).
Drugi utisak vezan je za reklamne blokove na Pinku. A ne verujem da je drugde drugačije.
Sećam se, nekad se pričalo o tome da je prototip žene koji možemo da rekonstruišemo iz nizova reklama domaćica što kuva, pere i sređuje se (opet pere sve što se da oprati i maže oprano). Sada su se stvari malo pomakle. Nekadašnja konzumerka deterdženata, sapuna i mleka za telo koja koži daju vlažnost, skinula je kecelju i odmetnula se u drugi lik. Na sebe je navukla identitet gospođe na rubu nervnog sloma, kojoj zbog nemoći da se izbori sa svim zahtevimna vremena ne rade creva, želudac i pankreas. Pa… ko joj je kriv kad je zapela da se skloni od šporeta i veš-mašine…
Dakle, gledala sam neverending Pink marketinški maraton i shvatila da sve lekove što poboljšavaju peristaltiku i otklanjaju tegobe i zastoj u varenju promovišu žene. One osećaju naduvenost, imaju zatvor, nervozna creva i sl. Čak je i glavni junak reklame za Espumisan (sredovečni muškarac koji kao balon otiče u punom autobusu) zamenjen novom junakinjom. Ova farmaceutska igra treba se dopuniti još jednom grupom lekova: prirodnim antidepresivima. Ko će ih drugi koristiti, nego žene. Nervozne, izbezumljene, uplakane.
Iznenađuje to što su u reklamama za potenciju (Afrička šljiva) i lekove za prostatu još uvek manekeni muškarci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
