Čudno je to naše ovozemaljsko trajanje. Baš kada pomisliš da je sve u redu, da nema razloga da budeš zabrinut, eto belaja. To što je drugi ostao bez posla, nije tvoja briga, to što se nekom desila nesreća, takođe drugi treba da je rešavaju. U komforu samoljublja šetam ulicama grada koji povremeno miriše na sreću.
Takvi smo mi. Tuđe brige su tuđe nevolje. Naše nisu njihov problem. I tako se krug zatvara. Svi smo u svojim zabranima, otuđeni, tugaljivi, bespomoćni pred izazovima trenutka.
Tako, ili mi se čini da je tako rekao, pribeležio sam misli jednog mog prijatelja, pisca, koji se, gle ironije ljudskog trajanja, kao inženjer, i to dobar stručnjak, odlučio da piše pesme kada je duboko zakoračio u vreme ,,pospanih ideala“, u šezdesete godine životnog kruga.
– Nikada ništa nije kasno ako vam se čini da tada počinje pravi život! – kaže Svetolik Stanković Gute.
Začudno ga zagledah, kao da i sam ne znam odgovor na njegovo promišljanje, a on nastavlja:
– Istorija ljudskog trajanja nas uči da su mnogi posvršavali poslove u mladosti, drugi nisu stigli da to učine ni u poslednjoj deonici svoje zbilje. Kraj njihovih dana je označio da više nema vremena da se sanjaju novi snovi!
Gledamo zajedno, zapitani u svoje korake, Leskovački kulturni centar. Iako je kraj nedelje, mnogo je sveta, ima i stranaca, nekako se i sami osećamo važnim. Slušamo glasove, ne razumemo reči, ali primećujemo vesela lica. Odgonetka je tu: Leskovac je domaćin mladim strip autorima Balkana.
Srđan Nikolić Peka i Marko Stojanović, kreatori ovih susreta, veliki leskovački umetnici, odvažili su se da u ovo sirotinjsko vreme organizuju susrete. Jadaju se da je teško, preteško, ali ne odustaju. Njihove reči nemaju dokraja poželjan ton.
– Zaboravili su nas oni čija je dužnost da nas popamte! – govore.
Neki moji (ne)veseli prijatelji odgovoriše glasom koji se odmah zaturio:
– Ti koji treba da vas pamte, neće vas zaboraviti!
– Da, prozborih sebi u bradu tugaljivo.
Znali smo na koga mislimo. Nije bilo potrebno da se to izgovori.
Krećemo dalje glavnom leskovačkom ulicom, koja je u večernjim časovima, proteklih dana, zatvorena za saobraćaj. Traje Leskovačko leto. Malo smeha, malo muzike, malo od svega za one kojima su sitnice dovoljne da budu radosni.
U neveselo doba, treba se radovati. Tako mi je davno govorio moj učitelj Dragomir Tasić. Njegove reči uvek deluju kao davno zaboravljena lozinka spasa koja je jača od svake tuge!
– Zaboravio sam davnašnje pesme, ostale su jedino neke slike koje starosti daju nadu da će se poslednja deonica životnog trajanja proživeti koliko-toliko podnošljivo – govori pesnik.
On, pesnik Svetolik Stanković i ja krećemo ka Hisaru, brdu koje samuje kada je previše toplo. Gledamo Leskovac sa visine. Čini nam se da smo i sami sebi nekako važni.
Hej, živote, dosta je bilo nestvarnih slika!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
