Kolo igra, tamburica svira

Učesnici ovogodišnjeg Velikog prela popunili su, međutim, čitavu Halu sportova, a ukupnom ugođaju je pored obaveznih tamburaša doprineo i Boris Novković, pop zvezda hrvatske i nekadašnje jugoslovenske muzičke scene. Učešće pop, rok i šlager majstora poslednjih godina jeste novina u konceptu Velikog prela, koje je očito u skladu sa vremenom modernizovalo svoj sadržaj, iako su najvažnije „tačke programa“, kao što je izbor najlepše preljske pesme i najlepše prelje, ostale neizmenjene i uvek atraktivne.

Velika prela se i u svim ostalim mestima širom Vojvodine u kojima žive Bunjevci, a nastala su od zimskih salašarskih druženja, na kojima se prelo, plelo i razgovaralo, neretko uz pesmu i dobar zalogaj. Iako su današnja prela odavno izašla iz okvira tog salašarskog druženja, ona međutim i danas počinju kao i svih proteklih decenija – tradicionalnom preljskom pesmom koja je na neki način oficijelni znak za početak zabave. Najpopularniju preljsku pesmu sročio je još za prvo veliko prelo, održano 1879. godine, Nikola Kujundžić, a ona je svojim dopadljivim stihovima ubrzo osvojila opštu naklonost, i postala svojevrsna bunjevačka himna. „Kolo igra, tamburica svira, pisma ječi, ne da srcu mira“, reči koje prate zvuci tambure, izvedene stotinama puta, i u raznim aranžmanima, „dižu adrenalin“ i preljsku atmosferu, da bi sve u tom stilu „sitnog veza“ na tamburici, uz bačko momačko i divojačko kolo zabava potrajala do duboko u zimsku noć. No, valja reći da je vojvođanski, pogotovo bački temperament teško baciti u „dert“ i izazvati ga na neobuzdano lumpovanje, ili pak igranje na astalu, mada se igra sve što je ostavljeno u amanet od pisama i igara – ketuša, madžarac, okretuša, momačko kolo…Ipak, to niko tako dobro ne radi kao plesači ansambla Bunjevačko kolo, čiji je nastup samo deo zvaničnog dela programa, isto kao i scenski igrokaz u kojem se na salašu, uz sviće, ili fenjer vezu vezovi i komuša kukuruz.

Nekadašnja prela na salašu predstavljala su spoj lepog i korisnog – tada su tokom dugih zimskih večeri vredne prelje i vezilje pripremale svoj devojački miraz za udaju, ili su odrasla čeljad uz pomoć komšija i prijatelja odrađivale druge zimske poslove. Prelo je takođe bilo i mesto razgovora i razmene najvažnijih informacija, i prilika da se usput nešto pojede i popije, i na kraju zajednički zapeva. Ante Sekulić u svojoj knjigi „Bački Bunjevci i Šokci“ navodi da se prelom nazivo običaj, koji se održavo jedared je l’ dvared godišnje u kući di je bilo divojaka koje su pozivale svoje drugarice i prijateljice da se uz razgovor i pismu pomogne mami jel nani presti vuna, jel tkat platno od kudelje je l’ lana. Obično su uveče „slučajno“ nailazili momci, tu bi se zadržali i na večeri, pa se druženje nastavljalo uz gajdaša, harmonikaša a pokadkad i tamburaše, sve do jutra“.

Naročito su bila popularna prela prve nedelje posle disnotora, odnosno svinjokolja, na koji su pored komšija pozivani svi članovi šire porodice. Običaj je nalagao da gosti donose poklone, a darivale su se maramice, marame, ubrusi, a muškarcima „poše jel košulje“, kaže Alojzije Stantić, dobar poznavalac tih običaja. To je bio momenat kada se pripremala možda najbogatija večera u godini – pečena divenica i krvavica od svežeg mesa, dinstano meso, kisela mesna čorba, i obavezni fanci, čuvene bunjevačke krofne.

Na prvom Velikom prelu održanom 2. februara 1879. godine, kako beleže hroničari tog vremena, prodato je čak hiljadu i po ulaznica, i to je doživljeno kao skup duhovnog osveženja bunjevačkog naroda. Manifestacija je ukinuta 1942. godine, da bi se tradicija ponovo obnovila tek početkom devedesetih godina.