Muzej istorijskog ćorsokaka

Kako bi se prikazao komunistički period, politički i društveni život građana izloženi su isključivo originalni predmeti iz svakodnevnog života: konzerve, fotografski aparati, upaljači, uniforme, kao i mnogobrojna dokumenta, ali je originalnom postavkom praktično ilustrovan jedan istorijski period bivše države. Prikazan je život naroda pod komunizmom: teror nad građanima „u ime naroda“, špijuniranje stanovništva, strah, potkazivanja, korupcija, politizovana vojska, kolektivizacija poljoprivrede, prazne prodavnice…

U jednoj prostoriji je reprodukovana nekadašnja školska učionica, sa udžbenicima punim propagande i falsifikovane istorije i ispisanom školskom tablom na ruskom jeziku. Autori postavke ističu da im je cilj da predstave taj deo istorije kako ne bi pao u zaborav, kako bi mlade generacije koje nisu živele u njemu „sagledale tu tragičnu prošost“. Najuzbudljivija postavka je rekonsktrukcija sobe tajne policije u kojoj su ispitivani građani i podatak da je u takovj sobi tokom saslušanja ubijeno 178 osoba. Velika pažnja je posvećena komunističkoj propagandi, posebno posle sloma Praškog proleća 1968. Pažnju privlače i dokumenti koji ukazuju na korišćenje trostrukog olimpijskog pobednika iz 1952, Emila Zatopeka, za promociju i izgradnju „novog čoveka komunizma“.

Posebno su zanimljivi audiovizuelni dokumenti, na češkom, titlovani na engleskom. Dokumentarci o demonstacijama tokom Plišane revolucije, koja je dovela do pada diktature 1989. Posetilac će videti da Plišana revolucija nije uvek bila plišana, da je bilo nasilja od strane poražene komunističke vlasti. Zanimljiv je i dokumetarac, snimljen na osnovu arhivske građe, o pedesetogodišnjem otporu komunizmu u Čehoslovačkoj.

Nisu izostavljeni ni politički lideri. Na ulazu posetioce dočekuju statue Lenjina i Marksa, a u ime „domaćina“ Klement Gotvald, gensek Komunističke partije od 1929. Gotvald, koji se sam hvalio za govornicom Skupštine da „zavrće šiju političkim protivnicima“, izveo je Praški udar u februaru 1948. godine pohapsivši poslanike, odstranivši iz vlade nekomuniste i zauzevši mesto predsednika države umesto demokrate, Edvarda Beneša. Podestimo, oosle ulaska Nemaca 1939. u Sudetsku oblast, dok je Gotvald slavio dogovor Hitlera i Staljina, Beneš predvodi otpor Čehoslovačke iz Londona, poput šefova drugih okupiranih država (Poljske, Belgije, Holandije, Jugoslavije…).

A kad već govorimo o bistama i statuama, u Muzeju je prikazana bizarna sudbina tridesetometarske Staljinove statue podignute, na brdu Letna, 1. maja 1955. Već naredne godine po dolasku Hruščova na vlast, bista postaje opterećenje za vlast u Pragu. Spomenik je dinamitom uklonjen 1962, godinu dana pre ulaska Brežnjeva u Kremlj. Praškim gospodarima je ostalo samo da žale što nisu sačekali još malo sa rušenjem spomenika, jer je Staljin opet odgovarao Moskvi. Ni autor spomenika, vajar Otakar Švec, nije bolje prošao od spomenika, ubio se tri nedelje pred njegovo otkrivanje.

Pored muzeja komunizma, u istoj zgradi su Mek Donaldov restoran i kockarnica. Češki prijatelj, koji me je odveo u Muzej primećuje da sarkastično i bizarno deluje ovaj muzej komunizma između dva simbola kapitalizma. „Tužno je što neki izlaze iz muzeja, ali i iz komunizma, tog istorijskog ćorsokaka, i dalje gledajući sa setom na njega, umesto da mu okrenu leđa i beže glavom bez obzira“.