Kada Česi nazdravljaju, recimo svojim čuvenim pivom, ako je društvo veselo nazdravi se glasno „Na zdravi, vole“, udari se dnom krigle ili čaše o sto i kucne. Sličan ritam imaju i Nemci. Oni takođe vole da se kriglama udari o sto, što stvara onu iskričavu, obećavajuću atmosferu.
No, ovo češko „Na zdravi“ je razumljivo, a ono vole naravno je isto kao ime rogate tegleće marve, ali i onog slovenskog značenja – voleti, pa volja i vole. Kako je ovo „vole“ dvosmisleno ne bih ga preporučio u susretu sa nepoznatima. To je igra za one koji se malo bolje poznaju. A Česi pivo stvarno vole. I preporučuju. Pri tome svako ima svoju dobitnu kombinaciju i nudi ti jedno od poznatih ili velikog broja nama nepoznatih piva.
Jasno je da su nam Česi jezički rođaci, kao i ostali Sloveni, pa ne treba puno napora da se taj jezik Zapadnih Slovena, srodan poljskom ili lužičkosrpskom razume. Samo treba malo pažnje.
Što se noćnog života u Pragu tiče, on se praktikuje nakon što momak sa fanfarom, sa vrha kule koju Pražani zovu Orloj (na kojoj je više velikih satova) označi da je došao kraj danu, a kazaljke su došle u zonu noći.
Te sam večeri bio u jednom većem mešovitom društvu, sastavljenom uglavnom od Beograđana, ali bile su tu i po jedna Subotičanka i Zagrepčanka i nekoliko domaćina Pražana… Znali su naši domaćini za reputaciju Beograda kao jednog od najboljih mesta za provod u Evropi, pa su nas pažljivo uvodili u prašku noć. Posle Orloja krenuli smo U vejvode ili, po naški, Kod vojvode. Radi se o restoranu-baru, koji je na odličnom mestu, u centru grada, a razlikuje se od drugih po tome što radi čitave noći. Tu se prvenstveno pije pivo, ono iz Plzena i Krušovica, ali i više vrsta domaćeg piva, koje je jednako popularno kao i najzvučnije svetske marke.
– Ovamo po sedam krigli, da vidimo kakvo je to čuveno pivo, ali čuvajte se, mi dolazimo iz Beograda, imamo dobar trening i žedni smo, pa su vaše rezerve ugrožene – šali se Peđa, jedan od Beograđana. Mlada konobarica Marija odmah se snašla i odgovorila:
– Dole, blizu Vltave, imamo hitnu pivsku službu i ako hoćete, za vas ću je rezervisati – objašnjava.
Mislio sam da je iz nje progovorio švejkovski humor, ali ne… Objasnila nam je da je ta služba uvedena od strane gradskih vlasti kako ni u jednom trenutku nekom od ugostitelja ne bi ponestalo za Čehe i njihove brojne goste, turiste, dragocene tečnosti. Vladimir, jedan od Čeha, menadžer u restoranu, inače Moravac, ali ne sa obala nabujale Morave iz Srbije, nego iz istoimene češke oblasti, objašnjava nam da je pivo kod njih piće i lek. Tako, recimo, ako nekoga boli grlo ili glava ili možda ima temperaturu preporučiće mu pivo.
– Kad je tako, ajmo po još jedno ne piće nego lek, čulo se iz grupe.
– Ja sam hitan slučaj, meni jedno interventno, šale se Beograđani, a Pražani, domaćini i te kako razumeju, smeju se i donose piće. Nijednog trenutka nisu zaboravili na uloge u tom restoranu i sve je bilo praćeno sa mnogo izvolte i molim lepo. Vidi se da to nije nikakav veštački, zanatski manir nego nešto što je opšte mesto života u Češkoj. Pristojnost i indiskrecija.
Kada smo već savladali prvu lekciju iz noćnog života Praga, prešli smo na sledeću stepenicu. Idemo Kod pauka ili kako to Česi kažu U poukou.
Na vratima livrejisani čuvar u srednjovekovnom viteškom odelu, a niz stepenice silazimo u tipičan prostor srednjovekovnih velmoža, sa mnogo stolova od grubo tesanih dasaka, na stolicama su prebačena jagnjeća krzna, a po stolovima pehari i krčazi od pečene gline i metala. Bogati lusteri su načičkani svećama lojanicama, jer je sve prilagođenu dobu kada Nikola Tesla još nije počeo da se igra elektricitetom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
