Otvoreno pismo jednog poreskog kažnjenika

U okviru ove sume, iznos kazne je 3.249.370, a dok je kamata do 12.06.2014, kada je uručena opomene za izvršenje, 1.769.579,60 dinara. Inače, sama kazna bi, prema sadašnjem Zakonu o zapošljavanju osoba sa invaliditetom iznosila jednu trećinu utvrđenog iznosa, odnosno 1.083.123 dinara, jer je 16. aprila 2013. godine ukinuta „suluda“ odredba o penalima u trostrukom iznosu minimalne zarade. Realna kazna od JEDNOG, došla je do PET MILIONA. Kao da je 1993, pa milioni i nule ništa ne znače.

Uzalud naše lamentiranje da smo i pre donošenja zakona imali zaposlene dve osobe sa invaliditetom. Kažu – to ranije ne važi. Ne priznaju čak ni period potreban da se ta, inače dugotrajna papirološka procedura sprovede. Zaprepašćeni ovako „visokim ciframa za male stvari“, mi pišemo i žalimo se, sve u nadi da će država shvatiti kako je težak i mukotrpan put do „novinarskog miliona“. O pet da ne govorimo. A država odgovara oprobanim birokratskim modelom – razumemo i cenimo sve navode žalilaca, ali oni nisu od uticaja za drugačije rešenje ove upravne stvari. Pa sledi citiranje članova zakona koji „potkrepljuju“ da su navodi žalilaca bez uticaja. Potpuno i neverovatno odsustvo sluha za ekonomsku krizu, svetsku i našu, vanredno stanje u ekonomiji Srbije, disanje na „škrge“ najvećeg broja preduzeća. Naravno onih koja rade i „crnče“ na belo. Isto takvo „previđanje“ onih koji rade na „crno“, ne plaćaju PDV i druge poreze, odlaze u stečaj zajedno sa dugovima a istovremeno rade sa „čistim“ firmama. Za te i takve su inspektori najčešće „nenadležni“. Oni dolaze i „treniraju strogoću“ kod „skromnih i poslušnih“, uvek se zaklanjajući iza zakona i uvek citirajući silu odredaba.

Niko se, izgleda, ne pita mogu li se platiti ovakve drakonske kazne. Koliko će one dodatno devastirati firmu. Šta će državi iscrpljene i bankrotirane firme. Ko će joj plaćati PDV i poreze i doprinose. Ako nema mogućnosti da direktno pomogne, makar mora imati sluha da ne kažnjava. Osim u krajnjoj nuždi. Pogotovo na „diskutabilnim“ zakonima, koji izgleda i služe da devastiraju „izabrane“.

Zakon se generalno ne primenjuje (by the way, da li uopšte neki zakon može narediti privatnom vlasniku koga će zaposliti), ali tamo gde kontrola dođe „trava ne raste“. Uzalud mi kažemo da je u vreme kontrole već bio brisan „abnormalni“ član o penalima u visini trostrukog minimalca. Oni kažu – jeste, ali u vreme važenja te odredbe žalilac nije izvršio svoju obavezu. Rešenje nije valjalo, u stvari bilo je apsurdno i neodrživo, ali mora se i to platiti, sve dok je apsurdna odredba važila. Plati i kad država pogreši, čak i kad prizna svoju grešku.

Da polako rezimiramo. Prvo, sama primena ovog zakona, posebno u vremenima velike ekonomske krize i „vanrednog stanja“ u ekonomiji, mora da bude krajnje obazriva. Drakonske kazne se moraju izbegavati, a u najgoroj varijanti se mora ostaviti dopunski rok za zapošljavanje i odloženi rok za plaćanje glavnog duga, bez kamate i „famoznih“penala. Drugim rečima, da ima mudrosti i razumevanja od strane „onih kojima daju“ za „one koji daju“, „Dangraf“ bi bio oslobođen jer je već imao osobe sa invaliditetom. Ako se ova činjenica ne bi prihvatila, mogao je biti kažnjen za realni glavni dug (oko milion dinara), uz odloženo plaćanje od najmanje 12 meseci. Pa i tih stotinak hiljada mesečno bilo bi veliki teret u dnevnoj borbi za opstanak i golu egzistenciju.

Ne, inspektori i Poreska uprava, citirajući zakonske odredbe onako ex katedra, kao da su iz sasvim drugog filma, na glavni dug dodaju penale, pa još kamatu od 1,8 miliona. Sve zajedno daje PET MILIONA. I TO ODJEDNOM, POD PRETNJOM IZVRŠENJA.

Sada, ostavljamo vama da sudite. Ako je ovo način i model, onda se nemojte čuditi što je pola ekonomije „crno“. Ako nas, kao potpuno „bele“, jednim diskutabilnim i skoro neprimenjivim zakonom, potpuno devastirate, šta tek treba da očekuju oni „anonimni“ koji nemaju šansu ni da „podignu glas“. I makar napišu otvoreno pismo. Da lakše prebole nepravdu.