Bivšem ruskom predsedniku i kancelarija i vila

                       p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Bivši hrvatski predsednik (2000-2010) Stipe Mesić najavio je da će se, povodom odluke Hrvatskog sabora da mu ukine doživotno pravo na kancelariju, vozilo i vozača o državnom trošku, žaliti najpre Ustavnom sudu Hrvatske, a zatim, ako bude potrebno, i Evropskom sudu za ljudska prava. Još nije precizirano na koje će se pravne postulate u toj žalbi oslanjati Mesićevi advokati, a zasad figurira prigovor o nedopuštenoj retroaktivnosti primene i na Mesića izmena Zakona o posebnim pravima predsjednika Republike Hrvatske, nakon prestanka obavljanja dužnosti. Na predlog Vlade Hrvatske, motivisan potrebom budžetskih ušteda, te je izmene prošle nedelje glasovima vladajuće većine usvojio Hrvatski sabor.

Budući da tvrdi da su ekonomske koristi od rada njegove kancelarije veće od njenih troškova (prema medijskim navodima, dosad ukupno 534.000 evra), Mesić smatra da iza predloga hrvatske vlade i odluke Sabora Hrvatske stoje razlozi političke osvetoljubivosti.

Da je on, možda, u pravu svedoči praksa SAD, Rusije, a pošto je Hrvatska članica Evropske unije, i ključne države tog saveza država – Nemačke. U sve tri ove države postoje posebni propisi kojim se regulišu socijalna i ostala prava bivših predsednika. I u sve tri države bivši predsednik ima i pravo na kancelariju, kola i vozača o budžetskom trošku. Ali, povremeno u ovim državama dodje do političkih incidenata koji provociraju javnost na postavljanje pitanja: da li su bivši predsednici previše privilegovani na račun poreskih obveznika. Takav je slučaj bio u Nemačkoj pre koju godinu, kad je ostavku podneo tadašnji predsednik Kristijan Vulf, zbog optužbi za korupciju, od kojih ga je, kasnije, sud oslobodio.

Reklo bi se da su najtemeljitije, Federalnim zakonom o obezbeđenju predsednika Ruske Federacije, po prestanku obavljanja dužnosti i članova njegove porodice donetim 2001, a poslednji put izmenjenim 2014. godine, obezbeđeni bivši predsednici Rusije. Bivši predsednik Rusije ima pravo da na korišćenje do kraja života dobije jednu državnu vilu. Ovaj zakon se zasniva na ukazu donetom 1999. godine na dan ostavke prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina i ne odnosi se na prvog i poslednjeg predsednika SSSR-a Mihaila Gorbačova. Jeljcin je, posle ostavke, dobio državnu vilu na 66 hektara zemlje u mestu Barviha, a vila je, posle njegove smrti, ostala njegovoj porodici!

Ali pošto je u slučaju Mesića sporna kancelarija, bivši ruski predsednici, kako piše u pomenutom zakonu, imaju pravo na aparat saradnika, koji odgovaraju isključivo bivšem predsedniku. Tokom prvih 30 meseci od prestanka vršenja predsedničke funkcije, u ove svrhe se u ruskom federalnom budžetu obezbeđuje pokriće mesečnih troškova najviše u visini dvostruke plate aktuelnog ruskog predsednika – to je ovog trenutka 2X 250.000 rubalja ili ukupno ispod 7.000 evra mesečno. Po isteku ovog perioda, kancelarija se iz državnog budžeta finansira iznosom ravnim 1,5 mesečnih plata aktuelnog predsednika odnosno sa 375.000 rubalja mesečno. Kako će nagrađivati svoje saradnike, odlučuje sam bivši predsednik. A za smeštaj saradnika kancelarije bivšeg predsednika na trošak države obezbeđuje se poseban objekat, kompletno opremljen, precizan je zakon, od nameštaja do svih i državnih sistema veze. Trenutno ove pogodnosti ne koristi niko, budući da bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev trenutno vrši funkciju premijera, pa se za to vreme njegova prava bivšeg predsednika suspenduju.

Položaj bivšeg američkog predsednika reguliše Former Presidents Act. I bivši američki predsednici imaju doživotno pravo na saradnike i prostor za potpuno opremljenu kancelariju, sve o državnom trošku. I bivši američki predsednik sam bira svoje saradnike i oni samo njemu odgovaraju, a za njihove naknade tokom prvih 30 meseci po odlasku sa predsedničke funkcije može potrošiti 150.000 dolara godišnje, a po isteku tog perioda 96.000 dolara godišnje. Doduše, Former Presidents Act reguliše maksimalnu naknadu saradnika bivšeg predsednika. Privilegijama iz ovog propisa koriste se trenutno bivši američki predsednici DŽimi Karter, DŽordž Buš Stariji, Bili Klinton i DŽordž Buš Mlađi.

I najzad, i bivši nemački predsednici imaju doživotno pravo na kancelariju, kola i vozača, a na državni trošak. Kad je izbio skandal sa Kristijanom Vulfom 2012. godine, računalo se da pravo na kancelariju, koja podrazumeva šefa kancelarije, jednog referenta, sekretaricu i vozača, za tadašnja četiri bivša predsednika Nemačku košta oko milion evra godišnje. Oni zahteve za pokriće troškova kancelarije svake godine podnose Odboru za budžet Bundestaga jer zakonom nije definisano ovo njihovo pravo, bazirano na praksi. Mnogo se, povodom slučaja Vulf, raspravljalo o opravdanosti i moralnosti tih troškova. Ništa nije promenjeno. Danas u većoj ili manjoj meri nemački budžet opslužuje kancelarije četiri bivša nemačka predsednika: 97-godišnji Valter Šel (bio predsednik od 1974-1979), 82-godišnji Roman Herzog ,73-godišnji Horst Keler i , uprkos svemu, 56-godišnjeg Kristijana Vulfa, koji je i najmlađi korisnik ove privilegije u istoriji Nemačke.