Site name

Kritika pisanja muzičke kritičarke Danasa povodom koncerta pijaniste Ive Pogorelića u Beogradu

Grandelokventna pirotehnika uz masiranje ega

Posle koncerta sedamnaestogodišnjeg Jaše Hajfeca (London, 1920 g.), G. Bernard Šo (poznati engleski pisac koji se bavio i muzičkom kritikom) poslao je mladom violinisti pismo.

3

Piše: Dragutin J. Savić

03. januar 2018. 15:30

Grandelokventna pirotehnika uz masiranje ega

Foto: FreeImages / Cierpki

"Svirajući s takvom nadljudskom perfekcijom, izazvaćeš ljubomornog Boga, opomenuo je Šo Hajfeca, i umrećes mlad. Toplo ti preporučujem da svako veče, umesto molitve, odsviraš nešto loše. Smrtan čovek ne sme da svira tako bezgrešno."

Takva kritika, pogotovo dobijena od poznatog cinika, još se nije pojavila jer je i kombinacija Šo-Hajfez neponovljiva. Međutim, kod nas takve entuzijastične kritike dobijaju svi koji koncertiraju na beogradskoj sceni od kritičarke Danasa gospođe Zorice Kojić. Za razliku od lapidarnog stila Šoa, stil pisanja Z. Kojić je blago rečeno krajnje neuobičajen. Prepun grandelokventne pirotehnike, ta vrsta pisanja muzičke kritike izgleda da je svrha samoj sebi ili pak masiranju piščevog ega. Uzmimo kao primer isečak iz komentara jednog koncerta: "No sve su to momenti natkriljeni topotavim tkivom akcentuacija, gromovitih sutona i zora raspoloženja da se u finalnom Allegro ma non troppo čuju krici miliona, seizmčki potresi eona, sile gravitacije koje se okreću naopačke."

Međutim, problem nije u psihodeličnom stilu pisanja koji praktikuje Z. Kojić, već o potpunom odsustvu bilo kakve kritike u njenim izveštajima s koncertnih podijuma. Isti hvalospev će dobiti neki naš pijanista koji uglavnom živi od plate profesora na nekom stranom koledžu ili da se hipotetički iz groba digne Vladimir Horovic. Moglo se očekivati da će i opis, ne kritika, koncerta Ive Pogorelića biti u tipičnom stilu gospođe Kojić. To se i dogodilo: "Da je samo ovo odsvirao u životu, već bi zadužio svet svojim jedinstvenim umećem, uzdizanjem onog već dobro znanog na jedan nedohvatan stupanj, u vasionu zvukova."

Po mom skromnom mišljenju prosvećenog amatera, posao muzičkog kritičara jeste da, na osnovu opšteg konsenzusa o tome kako jedno delo treba da se izvodi i percepcije kritičara o istom, napiše kritiku interpretacije određenog muzičkog dela. Naime, svako izvođenje ima svoja bolja i manje bolja mesta, koja kritičar treba da uoči. Naravno, za to je neophodno dobro poznavati i osećati klasičnu muziku. To je jako dobro uradila muzička kritičarka Branka Radović, koja je odolela prenaglašenoj reklami i uzbuđenju oko Pogorelića. Ona je najpre površno pomazila koncertom uzbuđene čitaoce s par lepih reči o pijanisti, a onda je korak po korak, uočivši sve loše tačke njegovih interpretacija, napisala dve uzdržane, pre bi se moglo reći negativne kritike Pogorelićevih nastupa. Ništa neočekivano za one koji su upoznati s permanentnim padom Pogorelićeve reputacije u svetu.

Naime, on više nije ono što je davno bio (njegov F mol Šopenov koncert sa Abadom je zaista nešto posebno, ali to je bilo davno). Šta se s njim desilo, ne znam. Da ovaj osvrt nije rezultat lične omraze prema Pogoreliću, poslužiću se kritikom njegovog nastupa u Londonskom Royal Festival Hall-u: "Koncert Ive Pogorelića - jako loš, duboko nemuzički događaj. Posle teškog perioda u njegovom životu, povratak hrvatskog pijaniste nije zadovoljio standard koji bi trebalo očekivati u jednoj internacionalnoj seriji." Tekst kritike može se lako naći na Guglu pod "The Guardian on Pogorelich". Tako ubistvenu, moglo bi se reci surovu kritiku, teško je i zamisliti. Takođe je indikativno da raspored njegovih koncerata ove sezone pored Zagreba i Beograda uključuje i mesta kao što su Pescara (poznata po džezu i filmskom festivalu) i Pistoia, poznata po tome sto je blizu Firence.

I na kraju par reči o programu i publici. Krajem 50-ih i prvoj polovini 60-ih godina kao gimnazijalac i student bio sam redovan posetilac Kolarca, u kome su u to vreme nastupala najveći svetski pijanisti i violinisti (Menjuhin, Rihter, Kogan, Ostrajh, Karzon, Milštajn, Štern, Čikolini, Stefanska-Černi, Cifra, i mnogi drugi), neki od njih i više puta. NJihov program je bio krajnje sofisticiran i nije se razlikovao od istih koje su izvodili u najpoznatijim svetskim koncertnim salama. Naime, bilo je poznato da je u to vreme beogradska publika bila veoma cenjena u muzičkom svetu. A šta smo sad dobili? Popularnu Simfoniju iz novog sveta i Šopenov Drugi klavirski koncert koji bi bez većeg napora mogao da izvede svaki student pijanistike Muzičke akademije, i to napamet. Takav program bio bi veoma prikladan za veoma mladu publiku koju na popularan način treba uvesti u klasičnu muziku.

Ne znam da li je razlog tome potcenjivački odnos Pogorelića prema publici (ako je to u pitanju moglo bi se reći da je dobro pogodio) ili pak odraz njegovih trenutnih mogućnosti (videti The Guardian on Pogorelich). Publika "koja je visila s plafona" ( Z. Kojić) je pustila suzu za vreme izvođenja veoma lirskog drugog stava, bila bi verovatno oduševljena da je orkestar na bis odsvirao Ravelov Bolero ili neku od Štrausovih (mislim na Johana Štrausa, ne Riharda) kompozicija. Šta sve to govori? Pa govori da je sve to samo još jedna manifestacija opšteg civilizacijskog urušavanja nacije poslednje dve-tri decenije.

Autor je profesor molekularne genetike u penziji

povezane vesti

komentari (3)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Slaviša

04. januar 2018.

Jao! Koga Vi gospodine uzimate kao kritičara uzora?! Ne mislim svakako na Šoa.

Muzički obrazovani slušalac

05. januar 2018.

Da je "posao muzičkog kritičara da, na osnovu opšteg konsenzusa o tome kako jedno delo treba da se izvodi (...) napiše kritiku interpretacije određenog muzičkog dela", kritičati ne bi bili ni potrebni, kao ni izvođači koji bi, jelte, trebali da izvode dela onako kako to publika kada uđe u salu i smesti se očekuje da čuje... Ne, umetnost nije ponavljanje očekivanog, nego uvek stvaranje novog i neočekivanog - uvek bila i ostala... pa ko je razumeo - razumeo... A ko ne - za njega postoji akademistička tradicija umetnosti koju svako razume i koja nikoga ne uzrujava, već samo prija okoštalim čulima... Inače svuda ima naklonjenih kritičara, i onih koji to nisu, pa tako i u Londonu... Pogledajte gospodine, recimo, gospodine Saviću kritiku iz Pariza koja je nakon nekoliko godina Pogorelićevog odsustva sa pariske scene bila nasloveljna "Ivo Pogorelich : le retour du roi" ili "Ivo Pogorelić - povratak kralja" objavljena u časopisu Diapason, ali i brojne druge... A osim u manjim italijanskim gradovima gde ima običaj da nastupi par puta u svakoj sezoni, čudno da niste pomenuli nastupe Ive Pogorelića ove 2017/18 u Tokijskom Suntory hall-u, zatim u nizu gradova na Dalekom Istoku, pariskoj sali Gavo, bečkom Koncerthausu, minhenskom Pinzregenten teatru ili madridskom Nacionalnom auditorijumu za muziku... da ne nabrajam dalje...? A o "permanentnom padu Pogorelićeve reputacije u svetu" nemojte nas zasmejavati iz palanačke beogradske perspektive, pogledajte malo kritike po svetskoj štampi i recimo spisak dvorana u kojima je prethodnih sezona (uključujući i ovu) veliki Pogorelić nastupao... O muzici nema potrebe da govorimo, pogledajte jednočasovni dokumentarac koji japanska NHK u saradnji sa kanalom Mezzo priprema za proleće ove godine povodom 60 godina života umetnika...

Mladi muzikolog

05. januar 2018.

Veoma zanimljiv tekst, počinjete sa negativnom kritikom pisanja gospođe Kojić o koncertu Ive Pogorelića, a potom se strmoglavo okrećete i negativno kritikujete samog pijanistu. U redu, ako želite da iskažete nezadovoljstvo pisanjem Zorice Kojić, to možete ali sqamo iz perspektive jednog čitaoca. Međutim (!!!) da biste kritikovali pijanizam Ive Pogorelića, dragi profesore u penziji, važno je da sagledate „širu“ sliku, da se posvetite malo više razumevanju umetnosti (krenimo odatle), potom savremenog pijanizma i konačno pijanizma Ive Pogorelića; naravno, potrebno je i prikupljanja više od jednog argumenta i loše kritike (kojih svuda ima, pa i kod nas – primer neosnovano negativnog komentara Branke Radović koji kao apsolutno jedini takav, nije originalan niti smeo, već više ostavlja utisak da je autorka samo imala nameru da skrene pažnju na sebe - nekada profesionalnog stručnjaka, danas žene na zalasku karijere). A da ni Google, koji Vi tako vešto koristite, nije dovoljan da biste razumeli nećiju umetnost, suvišno je govoriti. Bilo bi lepo kada biste posetili neki od koncerta maestra Pogorelića van naše zemlje, sigurno biste se iznenadili s kakvim oduševljenjem dočekuju pijanistu, bilo bi lepo i da slušate njegova izvođenja, makar i na CD-u, i da dugo razmišljate o njima. Samo se kod nas (neosnovanim) unižavanjem drugih, ističu oni najmanji. I da, uspeh je neoprostiv. Iz Vašeg teksta se ne može čak ni zaključiti da li ste bili na koncertima. (?)I za kraj, vratimo se na kritiku kritike. Tekst gospođe Kojić je iskren i emotivan baš kao što su bili i koncerti (da ste bili, znali biste, čak biste i videli suze na licima publike). Svakako podržavam da nam je potrebna objektivna, stručna kritika ali dragi gospodine Saviću, ako ste želeli da ukažete na to, pogrešnog ste umetnika izabrali. I konačno, publika? I nje ste se dotakli (kao da ste u tako malo dozvoljenog prostora želeli tako mnogo da kažete, pa Vam je i tekst haotično skakanje s teme na temu.. ali neka.. seciraćemo ga.. kao na času biologije). Beogradska pubika se ne može generalizovati – ima posetilaca koncerata koji slušaju popularna dela ali i onih koji idu na npr. Tribinu kompozitora, Komu (ako niste čuli, nađite na Googl-u). Publika koja je slušala Pogorelićeve koncerte čekala je u redu na kiši ispred Kolarca i to karte koje ni malo nisu bile jeftine. To je bila publika nekog zaboravljenog, gospodskog Beograda, publika za svako poštovanje. A Vama mlad muzikolog savetujete da se udaljite od molekula i da sagledate širu sliku.