Potreba za rizikom

Situacije i aktivnosti koje sa sobom nose određenu dozu rizika tako postaju neophodne svakome od nas. Ipak, izraženost ove potrebe značajno varira od osobe do osobe. Dok je nekom kreiranje novog softvera dovoljno uzbudljiv i zanimljiv zadatak, drugome isto takvo uzbuđenje može proizvesti jedino uspinjanje na vrh najveće planine ili skakanje padobranom. Ono što jeste primetno jeste da danas ima sve više ljudi iz ove druge grupe. Ekstremni sportovi sve su popularniji, a poslovi koji nude samo stabilnost i rešavanje problema već proverenim i uhodanim stazama smatraju se monotonim.

Kada pogledamo oko sebe sve češće viđamo ljude kojima život bez rizika nije zanimljiv i koji izvesnost i mir poistovećuju sa monotonijom i dosadom. Izgleda da težnja ka miru i stabilnosti zapravo nije ono čemu se uvek teži. Oni jesu potrebni čoveku, ali isto tako mu je potreban i određeni nivo pobuđenosti i stimulacija kako život ne bi delovao monotono. Situacije i aktivnosti koje sa sobom nose određenu dozu rizika tako postaju neophodne svakome od od nas.

Šta nas vuče ka riziku

Postavlja se pitanje da li se to ljudska priroda promenila u pravcu gde se od težnje ka sigurnosti i harmoniji ide ka traganju za rizikom i adrenalinskim šokovima. Po jednom od objašnjenja ovog fenomena, sve učestalija potreba za uključivanjem u rizične aktivnosti kod ljudi posledica je toga što je moderno zapadno društvo postalo isuviše sigurno i predvidljivo. Pravila i zakoni jasno određuju opseg delovanja svakog pojedinca i život svakoga od nas oslobođen je značajnih rizika i opasnosti. Opasno okruženje naših predaka iz prethodnih stoleća zamenjeno je civilizovanim sigurnim stambenim kompleksima u kojima se poštuje red i zakon i u kojima je odskakanje od zadatih pravila kažnjivo i samim tim predstavlja izuzetak. Rizična i nesigurna područja mogu se naći u određenim predgrađima velikih gradova koja su upravo po tome i poznata, te ih civilizovani prosečni čovek upravo zbog toga i izbegava. Moguće je da je život u modernom zapadnom svetu postao isuviše siguran, predvidljiv, pa samim tim i dosadan onima koji imaju viši nivo potrebe za preuzimanjem rizika. Ovakvi ljudi nekada su išli da love i ratuju, dok danas sede u svojim kancelarijama željni adrenalina. Oni mogu biti deprimirani usled preplavljenosti monotonijom ili pronaći alternativne načine da zadovolje svoju potrebu za uzbuđenjem.

Spremnost za rizikovanje

Postoje dve grupe ljudi, oni kojima rizik ne predstavlja nikakav izazov i koji zapravo imaju nisku spremnost da rizikuju u životu i oni koji su spremni da rizikuju u skoro svim životnim poljima. Spremnost za rizik kod nekih osoba je čak razvijena u tolikoj meri da govorimo o njihovoj potrebi da se uključuju u rizične radnje. Povišena potreba za rizikovanjem je veoma blisko povezana sa mehanizmima pobuđivanja svesti i traganja za zadovoljstvom. Ovako izražena potreba sreće se kod svake pete osobe i uglavnom je učestala kod mlađih muškaraca pri čemu se umanjuje sa starošću.

Povišena potreba za rizikovanjem je veoma blisko povezana sa mehanizmima pobuđivanja svesti i traganja za zadovoljstvom. Ovako izražena potreba sreće se kod svake pete osobe i uglavnom je učestala kod mlađih muškaraca pri čemu se umanjuje sa starošću.

U određivanju mehanizama koji stoje u pozadini potrebe za preuzimanjem rizika psiholozi teže da odu dalje od jednostavnog objašnjenja zašto neki ljudi odlučuju da se popnu na najvišu planinu ili prelete neki reon paraglajderom. Spremnost za rizikovanje, koju jedan istraživač definiše kao uključivanje u bilo kakvu aktivnost sa neizvesnim ishodom, javlja se u skoro svim životnim situacijama. Prekinuti ili otpočeti novu vezu, prihvatiti izazovni zadatak na poslu, pokrenuti osetljivu temu u razgovoru sa partnerom ili prijateljem ili suprotstaviti se nadređenom, sve te situacije podrazumevaju određenu dozu rizika.

Ono što je veoma značajno razgraničiti jeste da li je osoba hrabro podnela rizik na osnovu kalkulacije da postoje šanse da upuštanjem u rizične aktivnosti poboljša svoj život ili je rizik sam po sebi bio cilj. Promeniti posao ili partnera uvek u nekoj meri predstvalja rizičnu aktivnost, ali može i dovesti do značajnog benefita. Ipak, ukoliko je rizik sam po sebi bio cilj, onda se radi o aktivnosti koja može biti destruktivna, kako za samu osobu, tako i za njenu okolinu. Upravo iz ovakvih razloga psiholozi još uvek nemaju usaglašen stav o tome da li je izražena spremnost za rizikovanje nedvosleno pozitivna ili negativna karakteristika kod ljudi. Činjenica je da bi bez ove spremnosti čovek teško napredovao u životu i da bi se teže bilo šta menjalo i u samoj istoriji čovečanstva. Svaka promena nužno sa sobom nosi i dozu rizika, ali da li spremnost na rizik može biti i ometajući faktor u razvoju? Odgovor na ovo pitanje je potvrdan.

Destruktivna potreba za rizikom

Osobe kod kojih je izrazito povišena potreba za rizikovanjem često pate od manjka zadovoljstva poslom i imaju pojačan osećaj da im je sve dosadno. Njihova stalna potreba za stimulacijom može ih čak i dovesti do zloupotrebe alkohola i droga, kockanja, promiskuiteta ili kriminalnog ponašanja. Ovim osobama može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Osobama kod kojih je izražena potreba za rizikovanjem može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Istraživači koji se bave ovom tematikom još uvek nemaju potpuna znanja o tome šta utiče na razvoj spremnosti za preuzimanje rizika i koliku ulogu igra sama fiziologija i genetika, a koliku uticaji okruženja i kulture u kojoj se osoba razvija.

Od čega zavisi spremnost za rizikovanje ?

Psihoanalitička teroija oslanja se na to da čovek, generalno, teži umanjenu tenzije i da ponašanje koje je povećava (kao što je traganje za rizikom) mora biti disfunkcionalno, u cilju maskiranja anksioznosti ili osećanja sopstvene neadekvanosti. Ipak, kasnije teorije daju nešto drugačije viđanjenje ovog fenomena. Brojne studije su pokazale da ljudski mozak, ipak, teži uzbuđenjima, odnosno da je potrebno da u svakom trenutku postoji optimalni nivo pobuđenosti.

Po objašnjenju koje nudi Farlez, radi se o specifičnom tipu ličnosti koji je predodređen za traganje za uzbuđenjem. On govori o četri podtipa ove ličnosti koju naziva T ličnost (od engleske reči thrill). T mentalni tip i T fizički tip, kako bi se napravila razlika između onih koji tragaju za fizičkim uzbuđenjem i onih koji tragaju za intelektualnim. Pored toga pravi se razlika između T negativnog i T pozitivnog, kako bi se razlikovali oni koje potreba za rizikovanjem vodi ka produktivnosti od onih koje ista nogoni na destruktivne aktivnosti.

Potrebu za rizikovanjem istraživači često povezuju i sa biološkom predodređenošću osobe da traga za jakim stumulacijama. Postoji fiziološka razlika između onih koji tragaju za jakim i slabim uzbuđenjima. Kortikalni sistem onih koji tragaju za jakim uzbuđenjima može da podnese visoke stimulacije bez preplavljivanja i prelaska na tipične ‘bori se ili beži’ odgovore. I dalje, ove osobe ne samo da mogu da na ovaj način tolerišu jake stimulacije, već ih i traže. Ova potreba posledica je struktutre mozga. Mozak osobe koja stalno traga za jačim uzbuđenjima je takav da ublažava sve stimulacije koje dolaze do njega, tako da osobu ostavlja gladnom uzbuđenja. Upravo zbog toga im je i često dosadno. Za razliku od njih, mozak osoba koje tragaju za slabijim uzbuđenjima pojačava stimulacije, pa im je dovoljno mnogo manje uzbuđenja kako ne bi bili preplavljeni osećanjem dosade. Radi se, zapravo, o različitom nivou enzima monoamin oksidaze u mozgu koji reguliše nivo pobuđenja, inhibicije i zadovoljstva. Nizak nivo ovog enzima u mozgu povezan je i sa određenim oblicima ponašanja kao što su sklonost kriminalnim radnjama ili zlouportebama droge. Ipak, nizak nivo ovog enzima imaju i oni označeni kao tragači za jačim senzacijama koji ne moraju nužno biti usmereni ka destruktivnim radnjama.

Mozak osobe koja stalno traga za jačim uzbuđenjima je takav da ublažava sve stimulacije koje dolaze do njega tako da osobu ostavlja gladnom uzbuđenja. Upravo zbog toga im je i često dosadno. Za razliku od njih, mozak osoba koje tragaju za slabijim uzbuđenjima pojačava stimulacije pa im je dovoljno mnogo manje uzbuđenja kako ne bi bili preplavljeni osećanjem dosade.

Fiziologija daje samo deo objašnjenja zbog čega neki ljudi teže visokorizičnim situacijama. Način vaspitanja, lično iskustvo i socioekonomski status, takođe su značajni u određenju spremnosti za rizik. Ukoliko je osoba okružena ljudima koji su skloni rizikovanju, ona to može preuzeti kao model ponašanja i iskoristiti za jačanje sopstvenog samopuzdanja. Ništa ne jača ego tako jako kao prihvatanje rizika i uspevanje. Uključivanje u ovakve aktivnosti takođe može služiti prevazilaženju unutrašnjih prepreka kao što su razni strahovi od visine, gubitka kontrole ili smrti.

Ličnost osobe sa izraženom potrebom za rizikovanjem

Osobe koje tragaju za ovako jakim uzbuđnjima uglavnom su i impulsivne, neinhibirane, izuzetno socijalne i teže levom političkom opredeljenju. Uključuju se u uzbudljive aktivnosti, često preferiraju snažniju rok muziku i često izuzetno vole horor ili pornografske filmove.

Neki nivo rizika njima je neophodan, bilo da se radi o fizičkom odmeravanju snaga, eksperimentisanju u socijalnim odnosima ili rizikovanju na granici sa zakonom uključivanjem u nelegalne radnje. Skloni su kockanju sa svime, te će, neretko, probati i različite vrste droga. Takođe, pokazuju jasnu odbojnost prema situacijama u kojima nema jakih stimulacija, te ih nazivaju dosadnim. Seksualno su ponekad promiskuitetni i, ukoliko se vežu za jednu osobu, to je uglavnom slična osoba, koja takođe traga za jakim uzbuđenjima. Veze u kojima je samo jedna osoba takva retko uspevaju.

Ovi zaključci mogu se primeniti na brojna područja života. Oni koji traže viši nivo uzbuđenja trebalo bi da traže sebi sličnog partnera, kao i posao koji će im omogućiti zadovoljenje ove potrebe. Rad na mikroskopu će teško usrećiti ovu osobu, ali zato rad u policiji ili dnevnim novinama može biti upravo prava profesija za njih.

Kada ova potreba postaje problem ?

Problem nastaje kada osobe koje imaju ovako izražen nivo potrebe za uzbuđenjima stalno ulaze u rizične situacije koje vode destruktivnosti. Pogrešan pristup koji se uglavnom primenjuje jeste da se od tih osoba očekuje da jednostavno racionalno donesu odluku da prekinu sa takvim i sličnim aktivnostima. Za njih, jedina alternativa u tom slučaju je depresija, jer nemaju nikakvo alternativno životno uzbuđenje. Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima, ovakve aktivnosti je teško prekinuti. Takav je primer brojnih ljudi koji su pokušali da prekinu da se bave ekstremim sportovima. Priča advokata iz Sijetlaupravo to potvrđuje. Advokat Jim Wickwire je poznat po tome što je osvajao najviše vrhove u svetu, izgubio nožne prste u snegu, preživeo ozbiljno oštećenje pluća i svojim očima više puta posmatrao partnere kako umiru u snežnim vrhovima. Nakon gubitka prijatelja u pokušaju penjanja na ledene vrhove Aljaske, zakleo se da više nkada neće baviti ovim spotrom. Ipak, nakon godinu dana, otišao je na osvanjanje Mont Everesta. Njegov odgovor na pitanje zbog čega se ipak odlučio na to bio je da je jednostavno prestao da se pita to. Kako sam tvrdi, ljudi koji se bave tako ekstremnim sportovima su im privučeni iz psiholoških razloga koje, najverovatnije, ni oni sami ne razumeju.

Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima ovakve aktivnosti je teško prekinuti.

Kada se radi o sportu, možda i nije toliko značajno razumeti te razloge. Ipak, ukoliko se osoba upušta u radnje koje značajno umanjuju kvalitet njenog života, analiza je neophodna. Ukoliko se pokaže da osoba, jednostavno, ima visok prag uzbuđenja i da su rizične situacije nešto bez čega ne može, nije neophodno ugušiti ovu potrebu, već naći načine da se ona zadovolji tako da osoba od toga profitira. Za ove osobe od ključnog je značaja da svoju potrebu kanališu kroz sport ili dinamičan posao. Na taj način, ova karakteristika može postati zdrava i korisna psihološka crta.