Sve češće čujem kako je par u vezi, lepo im je, funkcionišu, ali još uvek ne planiraju korak napred, kao što je zajednički život, brak. Zašto? Razlozi su razni. U razgovoru sa parovima, saynajem da su uglavnom razlog muškarci i njihov stav “ako počnemo zajednički život, više nema izlazaka, teretane, košarke, fudbala“, “ ako se oženim, to je kraj jednog dela života“, “pre tridesete, ništa“, “prvo malo da proživim“. To su nekako sve tipični “muški razlozi“ za ne ulaženje u zajednički život.
Ima ih još: ''Nemam stan, ni sigurnu platu, nisam siguran kako bih uspeo sve račune da plaćam i da preživim mesec'', ''moram prvo da nađem neki dobar posao sa velikom platom, pa tek onda'', ''moram da se obezbedim, pare, stan i sve to''. Zapravo sam dobila osećaj da muškarci imaju strah od zajedničkog života, kao što je i uobičajeno, ali i da veliki broj njih pored tog straha, ne ulazi u ''nešto više'' zbog finansijske nemogućnosti i uticaja sredine, kao i prejakih predrasuda šta ''moraju'' da imaju i stvore pre zajedničkog života, da bi uopšte poželeli da u njega udju.
Strah postoji i kod muškaraca i kod žena
Da, strah postoji i kod osoba muškog pola, kao i kod osoba ženskog pola. Podjednako su mu skloni i muškarci i žene. Strah od vezivanja je tendencija da se ulazi u kratkojtrajne i površne veze, da bi se izbeglo emocionalno investiranje i neprijatnja osećanja (stid, razočaranost, izdaja, bol, povređenost). Osobe koje imaju strah od vezivanja, često menjaju partnere, čim osete da može doći do vezivanja, oni raskidaju, skloni su seksualnim avanturama, nastoje da izbegnu vezivanje i svaku vrstu inimnosti u kojoj se emocije investiraju i razmenjuju.
Biti okružen sa ljudima ne znači i biti blizak sa njima. Biti blizak sa nekim, znači dozvoliti nekome da nam se plibliži i da nas upozna. |
Vezati se za neku osobu znači dopustiti joj da nam priđe, da nas upozna, dopre do nas, a u isto vreme znači i dopustiti sebi da sa tom osobom podelimo svoju intimnost, nežnost, bliskost,emocije.
Vezivanje doprinosi:
*kvalitetu međuljudskog odnosa
*nužan je uslov javljanja istinske ljubavi
*osećaju sigurnosti i vrednosti
Složićete se da ovo zvuči dobro. Pa zašto onda postoji strah od vezivanja?
Koreni iz detinjstva
Strah od vezivanja uglavnom nastaje još u našem detinjstvu u odnosima sa značajnim osobama koje su nas podizale. U tim odnosima mogu nastati obrasci vezivanja u kojima se osoba plaši da će, pošto je kao dete bila zavisna od roditelja, na neki način biti povređena, manipulisana, zarobljena, ostavljena…i u kasnijim vezama u kojima razvije bliskost i vezanost. Model odnosa koji razvijemo u ranom detinjstvu je neka vrsta „mustre“ za kasnije odnose i strah od ponavljanja onoga što je u primarnim odnosima bilo ugrožavajuće može biti koren straha od vezivanja u ljubavnim vezama odrasle osobe. Takođe, posmatranje lošeg odnosa između roditelja, njihovog načina života u braku koji detetetu stvara utisak da u nesrećni u svojim ulogama može biti u korenu straha od braka.
Razlozi u odraslom dobu zbog kojih osobe beže od vezivanja su:
-bolni raskid
-duga veza
-prevara
-neki drugi razlog koji je rasturio sjajnu vezu, pa izbegavaju da ponovo budu povredjeni.
-Posmatranje nesrećnih brakova poznanika, njihovih promašaja, prevara, načina življenja…
Bitno je da se shvati da jedan emotivni krah ne treba da sprečava sve buduće odnose.
Razlog zbog kog sve više muškaraca ne ulazi u veze,zajednice, brakove, mogao bi da se objasni njihovom prirodom koja je različita od prirode suprotnog pola. Žene su genetski predodređene za širi broj emotivnih odnosa i uloga. Da bi muškarac dostigao emotivnu zrelost kao i želju za dubljim vezivanjem, poželjno je da od najranijeg detinjstva neguje društvene odnose, da se upušta u prijateljstva i druženja.
Međutim, razlog zašto je sve više muškaraca danas koji se plaše braka mogao bi se naći i u strahu od obaveza i odgovornosti, strahu od gubitka mladalačke slobode i udobnosti. Posebno u odgovornosti za još nekoga drugoga osim za sebe (porodica, deca). S jedne strane su „teška vremena“ i otežani uslovi zarađivanja, a sa druge današnji način vaspitanja i način života koji neguju mladi ljudi u kojem odgovornost i rad nisu baš nešto čemu se teži. Brak bi uneo te elemente: obaveze, odgovornost, strah od odgovornosti, strah od zarobljenosti obavezama i odgovornostima…na koje nisu navikli.
Osobe koje zaziru od emotivnog vezivanja ne plaše se toliko ljubavi koliko negativnih posledica koje ta osećanja mogu da imaju za njih. |
Jeste li se nekada uplašili od pomisli da za nekoga treba da se vežete za ceo život? Izazivaju li te reči u vama radost i ushićenje ili neko potpuno drugačije osećanje? Jer „dok je za ljubav važna i neophodna ona lepa i slatka glupost, za brak se traži ona odvratna i surova pamet“, rekao je poznati pisac Duško Radović.
Strah od bliskosti i strah od napuštanja
Potreba za drugim i bliskošću je jaka u svakom čoveku. Svi ljudi imamju dobre i loše strane i kada pustimo nekoga da upozna sve naše strane, da nam se približi, postoji i strah da će upoznati i naš ''lošiji'' deo. Dopustiti da nam neko bude blizak i dati mu uvid i u lošiju stranu je bliskost, ali tada nastaje i strah od bliskosti. Iza straha od bliskosti najčešće stoji strah od napuštanja, od toga da će osoba koju smo pustili blizu, otkriti nešto loše o nama i prestati da nas voli, odnosno mogućnost da će nas napustiti-strah od napuštanja. Odnos sa drugom osobom spada u osnovne ljudske potrebe i kada se odričemo takvih bliskih odnosa, ostajemo uskraćeni za nešto vrlo važno. Bliskost sa drugima daje nam osećaj sreće i povezanosti. Gura nas napred, u nova iskustva iz kojih učimo i saznajemo.
Drugi strahovi i ostale „nemogućnosti“ ulaska u zajednicu
Pored zdravog straha ulaženja u nešto zajedničko poput straha kako će to funkcionisati, da li će se slagati, kako će se uskladiti,a sve su to normalni strahovi koji se javljaju i prevazilaze, danas mi se čini da je sve zastupljeniji strah ili nametnuti strah koji bih nazvala ''šta sve moram pre nego što započnem život sa partnerom, brak, zajednicu''. ''Moram da imam pare, moram da imam stan, moram da imam dobar posao''. Moram, moram, moram. Sve je postalo ''moram''. Gde je želim i hoću? Kao da se izgubila ta želja za nečim i nekim, prirodni tok i sled. Sve više muškaraca u mom okruženju, ne ulazi u zajednički život sa svojim devojkama iz razloga koje objašnjavaju na sledeći način:
-Da bih živeo sa devojkom, moram da imam dosta para, treba da se plate računi, da se hranimo, izdržavamo.
– Moram prvo da nađem dobar posao.
-Moram prvo da se fokusiram na karijeru, posle sve ostalo.
-Počeli bi da živimo zajedno, ali nemamo gde, a nećemo kod mojih ili njenih.
-Ja imam posao, ona nema, čekamo da ona nađe posao.
Moram je ključna reč. Zašto nešto moramo? Gde smo to čuli, naučili? Moram prvo da imam ''puno'' para da bi počeo da živim sa devojkom. Moram da imam ''dobar'' posao. Zar ne možemo da krenemo sa pretpostavkom da imam para, a da to ne mora da bude puno. Da imam nekakav posao koji mi daje određenu platu,a ne ''dobar '' posao sa velikom platom. Kao da smo postavili visoke ciljeve današnjice u kojoj živimo, i dok ih ne dostignemo, ne gradimo život sa nekim. Da li postavljanjem tih visokih ''moram'' ciljeva ustvari odlažemo početak nečeg zajedničkog? Da li je to strah, ili nedostatak stvarne želje da to uradimo, pa izmišljamo nešto što nam daje još vremena, kupujemo sebi vreme? Takođe su nam roditelji i okolina oko nas nametnuli takav način razmišljanja. Da moramo pre toga da se dobro zaposlimo, da se finansijski obezbedimo. Često čekajući to što smo zadali kao cilj pre stupanja u brak, propustimo osobu i vreme. Često to zadano i ne dostignemo jer je cilj previsok, želimo da živimo nešto što nije u skladu sa vremenom i uslovima u kojima živimo. Nije nam dovoljna prosečna plata, da imamo za osnovno, već stremimo ka nečemu visokom.Tu dolazi i strah da se to neće ostvariti, ako to ne osvarimo, misli da nismo dovoljno dobri partneru ili ne želimo da se odreknemo udobnosti života kod roditelja.
Gamofobija ili strah od braka,može da potiče iz nespremnosti na kompromise i iracionalnih uverenja o ljubavi i emotivnom odnosu, obrazaca ponasanja stečenih još u detinjstvu. |
Ženidba = Kraj života
Mnogi mladi muškarci danas misle da će im sve biti svedeno na minimum i da gube nešto, da se gasi jedan deo života čim se ozbiljije emotivno vežu ili uđu u brak? Brak jeste svakako ozbiljna odluka dvoje ljudi, ali to ne znači da neke stvari više ne smeju da se rade, to ne znači odustajanje od dotadašnjih druženja, raznih zadovoljstava i hobija koje je do tada muškarac imao. Ne znači da osobe u braku treba da se odriču svih svojih ranijih zadovoljstava, već da zadovoljstva usklade i doprinesu razvoju individualnog i zajedničkog partnerskog odnosa, i obostranim zadovoljstvima. Naravno, ne može sve da bude kao pre, jer porodica i odgajanje dece nose neke nove obaveze i odgovornosti, ali i nova zadovoljstva u kojima mogu da uživaju zreli ljudi.
„Muškarci ulaze u brak jer su se umorili, a žene zbog toga što su radoznale, ali ubrzo i jedni i drugi postanu razočarani“. Oskar Vajld
Hrabrost ili ludost
Danas se mnogi parovi ne upuštaju u zajednički život i brak iz finansijskih razloga. Ali da li je to stvarno tako? Da li izmišljamo ''nedostatak'' novca da ne bismo živeli život udvoje? Sigurno da ima i takvih razloga. U mom okruženju je zaista puno takvih parova, ali da li to treba da predstavlja valjan razlog da ne počnemo zajednički život? Mladi nisu zadovoljni kvalitetom života, primanjima, platom, poslovima, ali ipak se živi. Možda ne kao što smo to zamislili u svojim glavama, ali gde ima za jednog, biće i za dvoje. Ako odredimo svoje prioritete, i šta želimo kao i sa kim želimo, mislim da finansijski nedostatak neće predstavljati ''nerešiv'' problem. Ako imamo želju i osobu sa kojom mislimo da možemo da funkcionišemo, malo ćemo korigovati svoju potrošnju i usmeriti na budućnost i kvalitet koju nam donosi i moći ćemo izneti zajednički život. Izneti zvuči kao da nosimo neki teret, jer sam dobila osećaj da mladi zaista budućnost osećaju kao teret koji nose na svojim plećima. Okrenimo se kvalitetu, ne kvantitetu. Gledajmo dugoročno, ne kratkoročno.
''Zajedno smo trinaest meseci, posle pet meseci počeli smo da živimo zajedno. Mnogi su mi rekli da je to ludost, zajednički život nakon samo pet meseci veze. Imamo pripravničke plate, što znači manje, ali ako uspem u trideset i pet kvadrata, sa manjom platom, da se ne posvađamo i funkcionišemo, onda zaista vredi. Ne idem u šoping kao ranije, ne trošim toliko para na izlaske kao nekad, ali sam sagledala to na način da ćemo sada malo istrpeti, živeti skromnije, ali ćemo živeti zajedno. Bitnije mi je da to bude sa osobom koja ima slično razmišljanje meni, koja je nasmejana, ima razumevanja i poštovanja, nego da čekam da nađem dobro plaćen posao, a usput mogućnost da propustim sve ovo. Jer sve je to život,možemo živeti odvojeno, zajedno, posla ima, bolji će doći ali,ako postoji želja za korakom napred, novac neće biti razlog da taj korak ne napravimo. Kad vidiš drugu stranu da se trudi, ne bude mi žao što sam napravila korak napred, jer je to za naše bolje sutra. Živimo već osam meseci zajedno i zaista uspevamo.''
Ovo je priča jedne devojke koja me je zadivila razmišljanjem i hrabrošću, nakon čega sam joj rekla ''bravo''! Razlog zbog kog sam ovo podelila sa vama je taj što mislim da je ovo divna poruka svim mladima koji žele da započnu zajednički život i krenu korak napred.
Autor teksta:
Aleksandra Janković, diplomirani psiholog i OLI psihološki savetnik
064/037-15-33
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
