Pavić je dao potpuno novi dah evropskoj književnosti

U susretima sa učenicima gimnazije „Isidora Sekulić“, kao i na književnoj večeri u sali Tribina mladih, predstavljeni su njeni romani Beguni (Paideia) i Pamtivek i druga doba, koji je isti izdavač objavio samo nekoliko dana pred njen dolazak na Prosefest. Taj roman osvojio je i najviše književnih nagrada i priznanja i uvršten je u obaveznu srednjoškolsku lektiru u Poljskoj.

Olga Tokarčuk rođena je 1962. u Sulehovu u Poljskoj. Nakon završenih studija psihologije, radila je kao psihoterapeutkinja. Romanopisac, pesnikinja, esejistkinja i scenaristkinja, ona je danas vodeće ime poljske književnosti, dobitnica brojnih književnih nagrada, jedna je od kandidata Poljske za Nobelovu nagradu. Po rečima Milice Markić, koja je prevela Olgine knjige na srpski jezik, i kojoj zahvaljujemo i za prevođenje ovog razgovora sa spisateljicom, Olga Tokarčuk se s jednakim entuzijazmom uključuje u organizovanje seoske svetkovine i međunarodnog festivala pripovetke, potpisuje mnoga pisma o društveno-angažovanim pitanjima, od evropske integracije do diskriminacije manjina, smatrajući da pisac nije samo neko ko piše već i onaj koji svakodnevno mora da svedoči to o čemu piše.

– Što sam starija, sve više vidim pisca u ulozi nekog ko je društveno odgovoran. Ljudi slušaju pisca. Često nastupam po malim poljskim mestima i tamo se uvek pokrenu i politička pitanja. Govorim o pravima čoveka, o karakteristikama „muškog“ sveta u kojem živimo i o ratničkom mentalitetu. Kad sam bila mlada, te teme me uopšte nisu zanimale. Danas je potpuno drugačije – kaže sagovornica Danasa.

Pred ovdašnjim čitaocima je i roman „Pamtivek i druga doba“, koji je 1996, kad se pojavio u Poljskoj, označio prelomnu tačku ne samo u vašoj karijeri nego je predstavljao i zaokret u fabuli poljskog romana. On predstavlja svojevrsnu istoriju sveta, a povodom objavljivanja ove knjige izjavili ste da ste oduvek hteli da napišete ovakvu knjigu?

– Otkad pamtim sebe, upravo sam ovakvu knjigu želela da napišem. Da stvorim svet i da ga opišem jer, mit je univerzalni obrazac ljudske sudbine, mitovi su riznica univerzalija. Pamtivek je metafora sveta, života, ljudi koji po svaku cenu nastoje da daju smisao svom životu. To rade sa više ili manje uspeha. Prostor u ovom romanu sam organizovala po principu mandale – kvadrata u krugu što je geometrijska predstava savršenstva i punoće. To je svet iz kojeg ima dva izlaza: jedan je u vis – prema kosmičkom principu, a drugi je u stranu jer nevidljivu granicu u šumi prekoračuje samo onaj ko se usudi da prelomi svoje misaone i životne navike.

Bili ste psihoterapeut, a onda ste napisali prvi roman „U potrazi za knjigom“. Danas se vaše knjige objavljuju u velikim tiražima, ne samo u Poljskoj nego i u Nemačkoj, Francuskoj… Prevedene su na 34 jezika. Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu?

– Teško, veoma teško. U vreme kad sam je pisala, nije bilo kompjutera. Rukopis sam otkucala u četiri primerka od kojih je poslednja kopija bila potpuno razmazana. Tri kopije sam poslala na adrese različitih izdavača, a tu poslednju ostavila sebi. Dva izdavača su me odmah odbila, a treći je, kad sam ih nazvala, potvrdio da je rukopis dobio i da će ga razmotriti u nekom doglednom vremenu. Taj izdavač je bio u Varšavi, a ja sam u to vreme živela daleko od glavnog grada. Sela sam u voz, putovala celu noć, a kad sam stigla, primila me je sekretarica izdavačke kuće. Ona me je obavestila da nisu zainteresovani da objave moju knjigu, a meni je bilo važno samo da mi vrate kopiju rukopisa koja je čitljivija od one moje razlivene. Sprovela me je u ogromnu prostoriju punu ormana sa policama na kojima je bilo hiljade rukopisa. „Ovde negde je i vaš rukopis“, rekla je sekretarica. Bila je to inicijacija u književnosti. Shvatila sam da je takvih kao ja čitavo mnoštvo i da kad stupam na taj put književnosti – stupam na vrlo rizično tlo. Tu, u toj prostoriji sam shvatila koliko je to težak put. I nisam našla svoj rukopis tada.

Ko vas je, na kraju, prvi objavio?

– Dakle, ostala sam sa mojom razlivenom kopijom. Jedan čovek, hipik, imao je svoju izdavačku kuću. Zajedno smo radili na tekstu, da ga dešifrujemo, popravljamo… bila je to knjiga U potrazi za knjigom, koja je na sreću dobila veoma važnu nagradu i ta mi je nagrada bila ulaznica za druge izdavačke kuće. Ali, često mislim na sve one ljude čiji su rukopisi čamili u onom ormanu zajedno s mojim i pitam se šta je bilo sa njima.

Za mnoge knjige, pa tako i za „Begune“ i „Pamtivek i druga doba“ dobili ste priznanja upravo od čitalaca. Šta vama znači čitalac, osoba koja je „sa druge strane“?

– Kad sam počela da pišem, nisam imala pojma da sa druge strane postoji neko, da je čitalac uopšte tu. Nakon objavljivanja prve knjige, nakon što sam primila pisma od nekih koji su knjigu pročitali, shvatila sam da ima nekog i na toj drugoj strani. Upravo kad sam spoznala čitaoca, pisanje je postalo moj posao, moj rad. Više i ne znam ništa drugo da radim, već da na taj način komuniciram sa svetom. Ne verujem u književnost koja je pisana za fioku. Kao što je svaka izgovorena reč nekom upućena, tako je i svaka napisana reč namenjena nekome. Stalno ponavljam da je književnost jedan od najsavršenijih vidova komunikacije. Pišem romane koji imaju veliko poštovanje prema čitaocu. Smatram da ne postoji ništa što može imati samo jednu jedinu interpretaciju. Čitaocu uvek dajem za pravo da ima svoju interpretaciju, čak i kad je ona u suprotnosti sa onim na šta sam ja mislila dok sam pisala.

Da li je upravo ta sloboda tumačenja osnova za tvrdnju da je književnost savršen vid komunikacije?

– Književnost treba da bude jezik solidarnosti, nešto što nas povezuje. Čitanje književnih dela jedini je moralni, ljudski način komunikacije. Nemojte da čitamo knjige samo iz zadovoljstva, zato da bi nam bilo dobro. Čitajmo knjige da bismo shvatili šta je drugi hteo da nam kaže. Ako budemo slušali jedni druge, svet zaista može bolje da izgleda. Zaista mislim da je književnost više od zadovoljstva, više od činjenja zadovoljstva. Svet je danas ogroman i mnogi ljudi pišu. Poziv pisca je prestao da bude pokriven aurom izuzetnosti, ali pisanje je jednostavno bolji način komunikacije među ljudima.

Da li ste „komunicirali“ sa našom književnošću, čitali neke od naših pisaca?

– Danila Kiša. On je majstor srednjoevropske književnosti. Veoma često posežem za njegovim knjigama. Volim njegov jezik, njegov način pripovedanja, njegovu osetljivost, senzibilitet. Čitala sam i Pavića. Kad sam prvi put pročitala Hazarski rečnik, bila sam mlada i to je na mene ostavilo ogroman utisak. Prosto nisam mogla da verujem da neko može tako da piše. Pavić je dao potpuno novi dah evropskoj književnosti. On je književnost otrgnuo od linearnog manira.

Da li sebe doživljavate kao srednjoevropskog pisca?

– Apsolutno. Kad god gostujem u zapadnim zemljama, u Nemačkoj, Francuskoj i drugim, u susretima sa čitaocima, uvek naglašavam da sam srednjoevropski pisac. Mislim da mi ovde imamo jedan senzibilitet koji je jedinstven u svetu: pomanjkanje vere u stvarnost, uočavanje stvarnosti u fragmentima, neobičnu sklonost ka misticizmu i neobičan pesnički jezik.