Tekst kao superžurka

Da bi se razveselila književnost, nužno je obilje piva (za nevolju može i vino), nužne su bujne grudi (za nevolju, mogu i muške), nužno je biti lud (za nevolju može i „homo ludens“), kaže, doslovce, Savo Damjanov u uvertiri za svoju najnoviju, postmodernu odu radosti, pod naslovom Eros i po(r)nos.
Ova knjiga-zbornik golica pažnju čitaoca razularenom kakofonijom tema (koje je autor ispisivao, gotovo opsesivno, u obliku kratkih kritika ili eseja, u periodu od 1992. do 2003). U tom šarenišu nemoguće je ne pronaći nešto za svačiju dušu i srce.
Priče o svemu i svačemu, prirodno, nametnule su, gotov neprimetno i spontano, isto tako raznorodan (ne) formalni pristup. Rezultat je jedno bujno štivo koje se isuviše često otima ozbiljnom kritičkom diskursu da bi se moglo svrstati u „ozbiljnu“ teorijsku literaturu, ali je ono upravo u toj ulozi utoliko ubedljivije. Damjanov-kritičar, naime, poseduje jednu retku, gotovo alhemijsku osobinu ili dar, da sve čega se dotakne, a što mu je blisko, pretoči (uz pomoć spomenutog recepta s početka teksta) u veselu književnu igračinu, pod sloganom „tekst kao super žurka“. A junaci te žurke su, dakako, omiljeni autorovi „junaci“, pisci i protagonisti knjiga, filmova, sudbina… o kojima autor piše i uzdiše. Ali, ne bilo kakvi, već tipično damjanovljevski heroji. Za to je, naravno, neophodna određena doza identifikacije, pa je autoru Erosa i po(r)nosa najlakše kada se radi o osobama njemu bliskim, iz života ili fikcije: likovima-vagabundima, kakvi su, već legendarni „Bas“ (Basara) li „Vojčilo“ (Despotov), maltene cela generacije nove srpske proze kojoj i sam pripada, do raznih živopisnih otkačenjaka i sanjara svetske književnosti, poput Kiša, Pekića i Kusturice, Kundere, Birsa, Stivensona, Nabokova, „princa vatre i smrti“ (Miljkovića), Vinavera i Dučića, pa još Esterhazija (Petera), Limonova, Zorovavelja, templara, gnostika, Kuvera, Albaharija, ili filmaša kalibra Bigasa Lune. Sve do, glavom i bradom, Kodera i Harija Potera.
Dogodovštine tih junaka, datirane od pluskvamperfekta civilizacije, i prvih mitskih nagoveštaja Erosa i Tanatosa, pa do futura egzaktnog elektronskih Hazara, začinjene su manjom ili većom dozom smeha i apsurda: Žanra koji u ovoj knjizi, možda, dostiže vrhunac u dostiže u grotesknoj mini priči o Jovici Aćinu i njegovom isledniku-recenzentu („Krivo tvorenje, pravo stvaranje“), ili „Nemirnim snovima pijanog Edičke“ (Limonova) te „Raspevanoj recenziji“ posvećenoj „strašnom smehu Vojčila Despotova“, duhovitoj poemi u stihovima. Čak i ako ponekad nisu tako rimovane i raspevane, Damjanovljeve recenzije moraju da budu makar „kovrdžave“, a obavezno sa smislomza apsurd (kao „Priče za decu apsurda) u kojima se do pravog tumačenja stiže, podjednako kroz „dupli vinjak“ i „dirigovanog čitaoca“, ili kroz „maštarije-igrarije“ i vrcave anagramske autopoetike o drugima (“ Ko potera Pottera, u grob sebe otera“, ili „13“ o Đavolovom rečniku Birsa).
Zanimljivo je da u knjizi nema nijedne heroine (ako izuzmemo kameo-pojavu gospođe Marije Zlokolice, debatnog stenografa u redakciji novosadske „Nove pošte“ u vreme dolaska „oslobodilaca“ 1944. u hronici u kojoj Damjanov rekonstruiše, privatnu istoriju drugog svetskog rata u svom zavičaju.) A opet, između redova, sve se vrti oko njih: ulaze na mala vrata, bile one Lolite, žrtve brutalnih orgija, Vasilise, muze, ili zavodnice. Da li zato što deli uverenje Crnjanskog, citirajući ga i sam povodom Dučića, „da su žene i ljubav često prekrasni u literaturi, ali da je sve to ipak mnogo, mnogo lepše u životu“, ili zbog strepnje (pomalo i zavisti) da ne prođe kao Bukovski kome su piće i žene došli glave, ili, možda, zbog solidarnosti sa basarijanskim „apsurdnim muškim kreaturama“, tek, Sava Damjanov o ženama najčešće govori mistično, u trećem licu množine…
A gde su misterije, tu su i snovi, jedna od najčešće pominjanih reči u naslovima ovih Damjanovljevih mini-pohvala ludosti. „Sve sam već nekad sanjao, ništa video..“ kaže autor, po običaju glumeći samog sebe u jednom od zapisa u ovoj knjizi (prvobitno kroki-dnevniku, pisanom za naš list, pre pet godina).
Junaci Damjanovljevih autopoetika, autodidaktika i autohermeneutika ( kako glase trik-naslovi pojedinih poglavlja ovog učenog autora, inače, akademskog doktora stare književnosti, ipak, satkani su od krvi i mesa, od hedonističkih žudnji, sublimiranih u onoj starinskoj krigli iz Tibingenske studentske krčme, ukrašenoj mrtvačkom glavom i natpisom „Gaudeamus igitur.“ Kakvog li je ukusa to pivo, pita se autor. I kakvog je ukusa književnost koja se i od tog piva („za nevolju, može i vino) razveseli, dodajete vi. Nema bojazni. U univerzumu Save Post-Damjanova nema mesta za blues. Smehos je, alfa i omega, ne samo poetike, života i smisla, već i šire, kroz svih sedamdeset i nešto varijacija unutar korica ove neuhvatljive knjige-žurke.