Sećanje na dobro i zlo

To je pričao o životu u predratnom Višegradu, o ratnom ludilu, emigrantskom iskustvu i postratnom susretu sa gradom i ljudima. Međutim, roman se ne mora čitati samo iz ovog registra, mada bi, ako uzmemo u obzir našu sklonost ka prećutkivanju, u ovim krajevima to bilo poželjno. Stanišićeva knjiga je priča o dobroti i zlu, o odrastanju i razumevanju sveta. Izvanredno razigranog jezika (Ja sam bezdedan i pod čelom mi se skupljaju suze; Presvlačimo krevet turcizmima: „jastuk“, „jorgan“, „čaršaf“; Morala bi se izmisliti iskrena blanja koja će skinuti sa priče laži i varke sa sjećanja. Ja sam skupljač iverja…) priča Saše Stanišića osvaja čitaoca i onim retkim, plemenitim humorom koji gorko nasmeje, razneži do suza i ostavlja nas zaglavljene između osmeha i grča. Tako funkcioniše i kada pripovedač govori o posmrtnoj ceremoniji koju pamti iz najranijeg detinjstva (Muška tuga miriše na kolonjsku vodu. Stoji u grupicama u kuhinji i opija se. Ženska tuga sjedi sa bakom za stolom u dnevnom boravku… kada neko spomene dedu, žene režu kolače i međusobno se nude kriškama), kada opisuje ludilo prevarenog muškarca, blentavost i smotanost vojnika koji tokom primirja igraju fudbal, da bi se do kraja utakmice pretvorili u zveri i/ili ljude. Čak je tužno smešna i ona groteskna scena u kojoj policajac Pokor, koga su tokom rata zvali Pokolj, u mali službeni auto gura ogromne količine luka. Pripovedač ništa ne sugeriše, ali se čitalac još jednom uverava u banalnost zla, o čemu je tako dobro govorila Hana Arent.

Gradeći kompleksnu priču o čoveku u ratu, o odrastanju i sazrevanju, Stanišić uspeva da sačuva objektivnost, posežući za proverenim pripovedačkim tehnikama. Ništa od onoga što će autor ponuditi u pripovedačkom smislu nije novo, samo je precizno, često perfekcionistički primenjeno. O poziciji dečaka pripovedača koji se priseća događaja i emocija iz ranog detinjstva, vešto preplićući perfekt i pripovedački prezent, moglo se učiti od Kiša. I naučilo se. Neki delovi koji se bave odnosom dečaka i dede zaista su antologijski. Naivnost, ili je možda bolje reći ideološka neutralnost, pogleda dečaka koji ima „između osam i četrnaest godina“ od neprocenjivog je značaja za priče i slike koje pamti, zapisuje i crta u prvim danima suludog rata. Zato je moguće pisati o užasu i zlu načinom koji će na kraju čitaocu ostaviti mogućnost da prepozna i oseti dobrotu u koju se, ipak, posle svega može i mora verovati.

Epistolarna forma upotrebljena je za prikazivanje emigrantskog (izbegličkog) iskustva tinejdžera koji prolazi kroz proces prilagođavanja novom društvu i kulturi. Nesigurnost sećanja, sumnja u egzistenciju devojčice Asije prema kojoj postoji jasna emocija, lično preispitivanje, nostalgija i čežnja, ključni su motivi pisama koje pripovedač upućuje i sebi bar onoliko koliko i Asiji, nestaloj negde u ludilu rata. Tim pismima, kao i nekim drugim slikama, Stanišićev pripovedač se određuje i prema Andriću, jer nemoguće je pisati o Višegradu, a ignoristi međusobni odnos grada i čuvenog pisca. To je još jedan indikator na osnovu koga se može tvrditi da je Saša Stanišić pisac kakav se ne sreće često. Vešto koristeći postmodernističke tehnike montaže, Stanišić je u središnji deo romana umetnuo zbirku kratkih proznih zapisa koje je u ranom detinjstvu pisao dečak pripovedač, a tokom rata ga je priredila i predgovor napisala baka Katarina. Rukopis nazvan Kad sve bješe dobro ima zadatak da „autentičnim“ zapisima „podupre“ pripovedačevo sećanje na detinjstvo i da tim sećanjima da još poneku sliku. U okviru jedne priče iz zbirke Kad sve bješe dobro postoji mala intertekstulalna poslastica za posvećenog čitaoca. Na putu ka bolnici bolesni dečak (Krajnici su najgora tjelesna propaganda!) vidi scenu u kojoj Ivo Andrić na ogromnom konju pokušava da preskoči Drinu (Nobelovac daje konju da popije vina i počinje trčati; Kopita udaraju u asfalt i Ivo Andrić uzlijeće). Ovaj dečak, za razliku od onih u Andrićevom čuvenom romanu, ne vidi ni Marka Kraljevića na Šarcu, ni Aliju Đerzeleza na krilatoj bedeviji, kako preskaču Drinu, odmah gore iznad mosta, ostavljajuči tragove kopita oko kojih će se prepirati buduće generacije dece. E, ovaj dečak, Aleksadnar Krsmanović, glavni pripovedač u romanu Saše Stanišiča, neposredno pred početak poslednjeg uzaludnog rata, čak i pod temperaturom, dok ga vode u bolnicu, zna da ipak u toj mitskoj sceni više vredi videti Iva Andrića, nego dva epska narodna junaka koja vekovima draže maštu religijom razdvojene dece.

Roman Kako vojnik popravlja gramofon retko je dobra knjiga ne samo zbog briljantno ispripovedanog završnog dela u kome se nekadašnji dečak vraća u grad sopstvenog detinjstva noseći spisak imena ljudi, prostora, rastojanja merenih koracima, listu sećanja koja treba pronaći deset godina i jedan rat kasnije, već i zato što su svi pripovedni elementi kompoziciono uvezani na neuobičajeno dobar način. Stanišić je ovaj roman koncipirao kao zbornik ličnih sećanja i iskustava, ali i kao arhivarij priča o ljudima i događajima čiji tragovi mogu da postoje još samo u sećanjima za koja smo mi odgovorni. (Ako ne znaš ništa onda si idiot. Ako znaš puno i ako priznaš, onda si opasan idiot. Višegrad uvijek stalno zna koliko smije znati i odati). Njegov pripovedač ne sudi i ne optužuje. Samo onda kada se ukažu prvi znaci nacionalističkog i ratnog ludila, dečakov će otac održati veličanstveni govor o svinji i njenoj potrebi za slobodom, koju joj čovek ograničava. Kada rat (brz tek kada se zaleti) bude stigao u Višegrad, pipovedni ritam će prekinuti odlično umetnuta priča o stradanju jednog rabina u vreme holokausta. Dobrom je čitaocu i to dovoljno. A takvog čitaoca ova knjiga treba, spremnog da čak i kada mu se učini da nešto ne razume ili da je višak, brižljivo sačeka i u nekom džepu romana pronađe literetni ključ i razrešenje. Čitaoci koji trebaju ovakvu pametnu knjigu, naći će način da do nje dođu i onda kada shvate da je ovih dana ne mogu kupiti u beogradskim knjižarama.

Autorka je profesorka književnosti u Užičkoj gimnaziji i inicijatorka Regionalnih susreta pisaca Na pola puta u Užicu

Tri godine kasnije

U novembru 2009. godine sarajevska izdavačka kuća Buybook objavila je roman mladog nemačkog pisca Saše Stanišića, Kako vojnik popravlja gramofon i na taj način, na našem jezičkom području, učinila dostupnim roman koji je od pojave prvog (nemačkog) izdanja 2006, preveden na trideset jezika i nagrađen mnogim evropskim književnim nagradama. Saša Stanišić rođen je u Višegradu 1978. godine, a od 1992. živi u Nemačkoj. Njegova prva knjiga učinila ga je zaista velikom književnom zvezdom i laureatom mnogih uglednih evropskih književih nagrada i valjalo bi postaviti pitanje zašto je bilo potrebno nekoliko godina da ovaj sjajni roman postane dostupan domaćim čitaocima, ali to je već sasvim druga tema.