Site name

Reporter Danasa obišao danske farme i upoznao sistem zadruga na kojima počiva čitav agrarni sektor te zemlje

Kako je Danska, manja od Srbije, postala poljoprivredni džin

* Između 90 i 95 odsto prehrambenih proizvoda proizvodi na farmama zadrugara i prerađuje u fabrikama koje takođe pripadaju zadrugama * Farmeri moraju da proizvode hranu bez antibiotika, sa najmanjim mogućim tragovima lekova u mesu ili mleku, bez zagađivanja životne sredine i bez uznemiravanja okoline; Dok u Danskoj u svinjetini ima nula antibiotika, u SAD je to 100 odsto * EU pomaže uzgajivače stoke sa po 94.000 evra godišnje

Zemljoradničke zadruge u Srbiji pojavile su se u isto vreme kada i u Danskoj. Prva zadruga u Vojvodini osnovana je u Bačkom Petrovcu 1846, a u centralnoj Srbiji u selu Vranovo 1894. godine.

7

Piše: Miloš Obradović, specijalno za Danas

Kopenhagen, Beograd 18. septembar 2017. 14:00

Kako je Danska, manja od Srbije, postala poljoprivredni džin

 U Danskoj je zadrugarstvo započelo u trgovini, ali je 1882. godine osnovana prva poljoprivredna zadruga za proizvodnju mleka. Od tada se mnogo stvari promenilo pa je u Srbiji zadrugarstvo praktično zamrlo, dok se u Danskoj skoro cela poljoprivredna i prehrambena industrija, jedna od najjačih u svetu, zasniva na kooperativama.

Ove godine u Srbiji je započet državni program ponovnog osnivanja i revitalizacije zadruga kojih trenutno prema podacima Zadružnog saveza Srbije, ima 1.568 sa oko 31.000 članova, a prema najavama država će pomoći zadruge sa 25 miliona evra u naredne tri godine.

Na studijskom putovanju u organizaciji Evropske delegacije u Srbiji novinar Danasa imao je priliku da vidi kako funkcionišu zadruge u Danskoj gde se između 90 i 95 odsto prehrambenih proizvoda proizvodi na farmama zadrugara i prerađuje u fabrikama koje takođe pripadaju zadrugama.

Neke od najvećih svetskih kompanija u ovom sektoru kao što su

mlekarska kompanija "Arla foods", "Danish Crown" koja se bavi proizvodnjom mesa i "DLG foodstuff" su u stvari zadruge.

*Jednakost prvi postulat zadruge

Tri najvažnija postulata zadrugarstva u Danskoj su: jedan član - jedan glas, bez obzira na veličinu farme, što je inkorporirano i u naš zakon o zadrugama. Drugi stub je da svi članovi zadruge dobijaju istu količinu novca po jedinici predate robe, takođe bez obzira na količinu robe i treći je da su svi članovi jednako odgovorni za dugove zadruge, proporcionalno tome koliko robe isporučuju.

Kako objašnjava Anders Sogard, konsultant u danskom Savetu za poljoprivredu i hranu koji objedinjuje skoro sve farmere u Danskoj, farmeri imaju garantovan otkup svega što proizvedu. S druge strane imaju i obavezu da prodaju robu zadrugama tako da i oni mogu da planiraju svoju proizvodnju.

U Danskoj su aktivne 42 male kooperative u koje je udruženo više od 36.000 farmi. Inače ovaj broj se smanjuje kako se farme ukrupnjuju. Tako je 1992. godine bilo 75.000 farmi, a 1964. čak 175.000 farmi u Danskoj. Sve ove farmerske zadruge su zajedno članovi Saveta za poljoprivredu i hranu. Međutim, to je tek polovina sistema zadrugarstva. Drugu polovinu ovog saveta čini prehrambena industrija, mlekare, klanice, proizvođači stočne hrane. Na prvi pogled deluje da ovde teško dolazi do dogovora jer se radi o konfliktnim interesima. Farmeri žele što više cene za svoje proizvode, dok prerađivači žele da plate što manje. Međutim, i same prerađivačke kompanije su zadruge i njihovi vlasnici su isti ti farmeri koji proizvode sirovine, tako da cena i nije posebno bitna. Sav profit koji zadruge ostvare vraćaju se farmerima. Prema rečima Sogarda, u proseku ovaj profit koji se vraća farmerima iznosi oko devet odsto, a pre toga farmeri imaju i zaradu od prodaje svoje robe zadruzi.

Ceo prehrambeni sektor Danske na ovaj način počinje i završava se sa malim farmerima.

Ali ti farmeri moraju da proizvode hranu koja ispunjava najviše standarde, bez antibiotika, sa najmanjim mogućim tragovima lekova u mesu ili mleku, bez zagađivanja životne sredine i bez uznemiravanja okoline. Svaki aspekt proizvodnje je omeđen strogim propisima koje kontroliše država, odnosno razne inspekcije. Na primer, ukoliko se u predatom mleku nađu tragovi antibiotika, farmer koji je predao takvo mleko kažnjava se novčanom kaznom jednakom njegovoj četvorodnevnoj proizvodnji uz zabranu da predaje mleko u naredna četiri dana. Kako ističe Sogard, sami farmeri traže tako oštre kontrole jer hrana iz Danske zahvaljujući tome ima izuzetan tretman u izvozu i postiže odlične cene.

*Manje se razbolevaju prasići nego deca

Upravo je zdravo meso sa minimumom lekova zaštitni znak farme Kaja Munka koja se nalazi u selu Fakse nekih sedamdesetak kilometara južno od Kopenhagena. Ne skrivajući ponos Munk ističe da je mesečno svega tri od 400 prasića na njegovoj farmi lečeno, dok je recimo 10 do 15 odsto dece bolesno i pod lekovima. Dok u Danskoj u svinjetini ima nula antibiotika, na primer u SAD je to 100 odsto. Danski propisi su takvi da farma može dobiti lekova za svinje samo za nedelju dana, a jednom nedeljno dolazi veterinar koji pregleda svinje i kontroliše potrošnju lekova. Nakon 1992. godine kada je njegovu farmu pogodila opaka bolest Munk više nije kupio nijednu svinju spolja. Kada on predaje svoje tovljenike, odvozi ih sopstvenim prevozom do tačke gde ih preuzima klaničar. U njegove barake sa svinjama i prasadima se ulazi u specijalnom odelu i čizmama, a ruke se peru pre ulaska. NJegova farma se čak našla i u članku NJujork tajmsa 2015. godine. Kaj je ne samo jedan 12 odsto danskih proizvođača svinja koje su bez ikakve bolesti, već i član odbora zadruga Danish crown i DLG. On takođe ističe važnost postulata da jedan farmer ima samo jedan glas i da svi dobijaju istu cenu.

"Radimo i nasumične kontrole računa farmera da se uverimo da su svi dobili istu cenu za svoju robu, kako mali farmeri ne bi bili prevareni. Zadruge i farmeri su važni u danskom društvu, a poljoprivreda je vrlo osetljivo pitanje", govori Munk provodeći nas kroz svoje objekte.

*Trava za Stamford bridž

NJegova farma ima 400 krmača i preko 13.000 prasića rase jorkšir i landras dok su veprovi rase durok. Za njih sam proizvodi hranu na oko 180 hektara zemlje gde na konvencionalni način gaji žitarice i uljanu repicu. Višak prodaje DLG-u, a od njih kupuje soju i drugu hranu. Sve ovo rade tri zaposlena, mada kako kaže Kaj trebalo bi pet, ali mu se ne isplati da zaposli još ljudi. Zato radi i po 17 sati dnevno. Doduše, pomaže i to što je uglavnom sve automatizovano, od mešanja hrane i same ishrane svinja, do sve potrebne mehanizacije za obradu zemlje. Iako je pre svega proizvođač svinja, Kaj je poznat u engleskom fudbalu. Naime on na svojoj farmi proizvodi seme za travu koja je posejana na engleskim stadionima, a najpoznatiji njegov klijent je Stamford bridž na kom igra londonski Čelsi.

"Imamo još klijenata i prilagođavamo vrstu trave njihovim potrebama", kaže Kaj.

Na njegovoj farmi nema mnogo otpada. Slama sa njiva se balira i njome se greje cela farma. Vazduh iz svinjaca se prerađuje i prečišćava kako miris ne bi smetao komšijama. Đubrivo koje proizvode svinje se skladišti u velikim betonskim bazenima gde prolazi različite faze pre nego što se na proleće nađe na njivama. Ovo je sve strogo kontrolisano kako ni miris stajnjaka ne bi smetao komšijama. Tako je u obavezi da đubrivo u bazenu prekrije posebnim šljunkom koji pliva na površini kako ne bi smrdelo, a s proleća kad krene da ga izvozi na njivu preko Fejsbuka obaveštava komšije da neće baš mirisati. Državne inspekcije su rigorozne pa su mu tako prošle godine otkrili da ima 20 kilograma stajnjaka više od kvote koja je iznosila 120.000 kilograma. Dobio je samo opomenu. Međutim, za veće prekršaje kazne su drakonske i ne mogu se izbeći. Ako neka od inspekcija utvrdi prekršaj kazna je 25.000 kruna (oko 3.300 evra) i pet odsto prihoda od subvencija od EU. Kaj inače od EU dobija 700.000 kruna (oko 94.000 evra) godišnje. Ako se nađe drugi prekršaj novčana kazna je 75.000 kruna plus 25 odsto subvencija.

* Stroge kazne

"Ako sam recimo imao dve kazne i dođe inspekcija i vidi da je svinji polomljena noga i da nije tretirana kako treba kazna dostiže 75 odsto prihoda od subvencija", objašnjava Kaj jedan od važnih razloga zašto farmerima nije do izigravanja propisa. Na pitanje da li bi farma mogla da opstane bez subvencija Munk odgovara da bi, ali samo ako ni druge zemlje u EU ne bi dobijale subvencije.

Svinje sa Munkove farme završavaju u 151 zemlji. Izvoz svinjskog mesa čini skoro 20 odsto ukupnog izvoza poljoprivrednih proizvoda Danske, a oko 90 odsto, od oko 28 miliona svinja koje proizvede oko 5.000 farmera, odlazi u izvoz. Ukupan izvoz poljoprivrede i hrane je 21 milijarda evra što je četvrtina ukupnog izvoza ove zemlje. Zahvaljujući strogim zdravstvenim standardima čak i meso koje je u Danskoj druga kategorija, objašnjava Munk, dobro prolazi na najvećem svetskom tržištu, Kini, jer znaju da je bezbedno, dok je kod njih bilo dosta afera sa proizvodnjom svinjetine. Godišnje u Kinu se izveze danske svinjetine za više od milijardu evra.

 

povezane vesti

komentari (7)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Predrag

18. septembar 2017.

I mi smo, do fatalnih devedeset, imali najorganizovaniji zadrugarski, odnosno kooperativni sistem u formi AIK_a. TADA JE TREBALO IZVRŠITI VLASNIKU TRANSFORMACIJU, i seoske zadruge predati u vlasništvo seljaka, a tako udružene zadruge su trebale da preuzmu 61% vlasništva preradni kapaciteta/hladnjače, mlekare, pekare, klanice, sukusare... /''''kao i interne banke, komerc, servise, fabrike stočne hrane, centre za knjigovodstva i razvojne i stručne službe. Ne bi znali gde nam je kraj, drmali bi svetskim tržištima. Ovako, sve je uništeno, pa Đinđićevoj vladi treba dati priznanje za zločin.

Seljak dobija pare u Danskoj

18. septembar 2017.

I šta sad, mi da analiziramo zašto je naš seljak propao? Vidite da tamo seljak "dobija"!? 94000 evra godišnje i kaže da bi propao bez toga samo ako bi drugi dobijali u EU, a on ne bi dobijao. Naš seljak ne da ne dobija, nego mu država još i uzima (čitaj otima). Znači u Danskoj se kontinuirano ulažu pare i otuda razvoj, a ne zato što su Danci vredni i pametni. Srbijo tugo.

Slavoljub

18. septembar 2017.

Sjajan članak. Verovali ili ne i kod nas postoje oni koji pokušavaju da što savesnije i kvalitetnije proizvode hranu, ali ima i onih drugih. Problem je uglavnom u tome što u Danskoj savesni budu nagradjeni a nesavesni kažnjeni a kod nas u najboljem slučaju imaju isti tretman. Čak i nesavesni mnogo puta budu poštovaniji jer su se "snašli". Moramo samo da priznamo da "snaći se" znači prevariti bez posledica i još biti nagradjen za to. To je razlika izmedju njih i nas. I naravno tamo se tako radi 50ak godina tako da mi zaostajemo najmanje 50+ godina. Ako uskoro započnemo da se slično ponašamo možda i uspemo da ih sustignemo jednog dana.

Dragan Stankovic

19. septembar 2017.

Trebalo bi naci dokumentarnu emisiju Zaharija Trnavcevica koja je emitovana pre 30-ak godina na RTS-u, gde je sve ovo sto je napisano zabelezeno kamerom. Nista nismo naucili.

Мiloš J. Kosovac

19. septembar 2017.

Danska je odavno omeđila svoju državu pa su mogli da razmišljaju i uče kakao najbolje da rade da im život bude što lepoši. Mi još uvek ratujemo, trenutno između sebe, jer se deli "dedovina". A najislatikiije i najlakše se stiče bogatsvo ako se baviš politikom, jer odlučjueš kome će šta pripasti, a najviše zarađuju od prodaje državnih i nekada narodnih dobara strancima. Dok je najslađa para za politčare od mnogobrojnih tendera. Nijedan tender se ne dobija bez uplate gotovine, i u milonima evra, na račun političa. Naravno da je i IKEA platial a lako je pogoditi kome. U ovome vidim krivicu i novinara, i u medijima tih nekolko slobodnih koji nisu pod vlašću poltičara, tj. koji ne dele opljačkano sa poličarima kako to rade vlasnici nekolko televizija i novina. Ponosan sam na sebe što sam bio oteran sa meste generalnog tehničkog direktora najvećeg kambinata na Balkanu za građevinske materijale, jer nisam hteo da učesrvujem u plajčki koju su direktori sa Predsenikom prindnog organa, jer je to bilo na Kosovu, a svi članovi SPS i SRS pljačakali zajedno sa albanskim tgrovcima, koji su svoj dobitak morali da dela sa komandom OVK u formiranju. Do su Srbi po zanimanju, a sa Kosova, kupovalu stanove i kuće po Srbiji. Posle isterivanje sposla ubzo sam postao kolumnista u novinama na makedonskom i albanskom jeziku u Skoplju, a pose pada Miloševića i u srpskom mesečniku. Prvi tekst mi je obavio NIN 30.12.1997. Kada sam 2006 napisao par rečenica tada glavnoj urednici “Politike”, jer nije znala istinu u sportskohj redakciji, gde su primitivci otvorili raspravu na najniži nivo svesti, pozvala me je na razgovor u Beograd. Na osnovu mojih komentara u Politici, RTS Vojvodina, tadašnje pametno urednipštvo poslalo je ekipu u Albaniju, i ne samo potvrdilo moje komentare već još veću pozitivnu istinu. Ovde sam pisao komentare u vezi Kosova, Albanaca i Albanije, pa je poslat u Tiranu bivši glodur Paković, i zakazao sa intelektualcima iz Albanije razgovor u Beogradu. Ovde sam napisao u komentar u kome predlažem da novinar ode da vidi i razgovara sa poljoprivrednim proizvđačima u Srbiji, što je proizašlo da pošalju novinara u Danskoj, što je dobro. Jer nema nikakva pomoć narodu u Srbiji kada svi kolumnisti obrađuju istu temu, a najčeće je to jadni Vučić koji je tu jer su ga izabarali slilčni njemu, tj, ne samo zatucani, ili njegovi plačenici, već i sociopatolški problematični tipovi kakav je i on.

srba

19. septembar 2017.

I na kraju im EU da 94000eura. Tako i moje svinje ne bi smrdele...

Filip

19. septembar 2017.

Postala je zato što u njoj žive Danci a ne Srbi, eto zašto.